Просветни гласник

683

Просвегни ГлаСник

светлост, тама итд.), дакле преко језика, укаже на закон духовног развитка, онда то мора у толико више да важи и за само етимолошко објашњење значења тог највишег имена. Настава би, при том, пошла од староиндијске речи дћа§а ■ — обиље, па би дошла на иранску реч даћа — Бог, дотакла би се старонемачког имена ОШеп од СиззђШ, саливена слика идола 1 ), навела би финско-мордвинску реч раћаз — данас, и словенску Богг — обиље, те отуда богаш и убог — п \6 огђ , Небог, сиромашан. Из тога би се извело да појам „Бог" означава биће које из себе излива светлост, које разгони таму, ствара дан, — да тај појам означава стваралачки принцип, силу стварања из себе, — да означава стваралачки дух, који се из свесног бића излива кроз речи у дела и ствари. Отуда се у Св. Писму вели: „У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч. ...Све је кроз њу постало... У њој бјеше живот, и живот бјеше видело људима". (По Јов., гл. 1, ст. 1—4). За противност томе истакла би настава да „убоги ђаво" (агтег Теи1е1) представља принцип зла, шежњ у Зла Духа да се меша у игуђе ствари и да тиме омета стварање. Јер, немајући шта да излива и чиме да изобилује, улази у људе да разорава њихова дела. Отуда се говори: „Ушао Ђаво у њега". Али, и тако негативни моменти чине саставне делове човекова бића и живота. Јер да нема кварења и рушења, не би било поправљања и стварања. (Отуда у буданској поезији три божанства: једно које ствара, друго које руши и треће које мири). Овим начином се у наставу уноси размишљање о језику, тражи се анализа мисли, идеја, садржине културно-историског живота, стварање синтетичких судова, образовање појмова о законитости развитка културнога духа, захтева се размишљање о језику. Место самих нижих елемената сазнања, положених на слабе емпиричке основе простог учења, и настава језика ваља да појачава логичке основе и да прибавља филозофско-научне елементе виших сазнања, којима се може да прошири видокруг у схватању животних односа и животне законитости, да прибави разумевање идејних односа и реалне узрочности, реално-каузалне законитости, како језиковног живота, тако свега културног развитка. Без таквих садржаја, учење језика, ограничено на речи и њихове облике, без обзира на њихов постанак и развитак у културно-историјском животу, као и на узрочносг и законитост промена, показује се врло сродно математичкој настави, чији формално-каузални проблеми могу за предмет учења имати само иравилност облика, као израза духовно-животне садржине 2 ). Међутим, реално-каузални проблеми, по овде показаном начину учења, имају за предмет она рисправљања која се односе на саме садржаје свести и на саме садржаје духовног живоша. Па како и облици Ј ) Р. М. МиИег, наведено дело, с. 339. 2 ) О томе у Просвешном Глаенику за мај-јуни и јули-август 1922, мој чланак: Машемашика у служба васжшања,