Просветни гласник

Словенци и њихова књижевност

695

Гласника Словенског и Стритаревог Љубљанског Звона (1869). У ово доба образује се „Дружба Ћирила и Метода"; „Словенска Матица" (1864), која и данас постоји, и која, слично нашој Срп. Књижевној Задрузи, негује само књижевност Словена; „Гледалиште", народно позориште које даје прво представе на немачком, а потом на словеначком језику. Словекачка књижевност у овом добу нагло се развија, излази на свој прави пут, постаје „модерна", савремена. Кида се са старим, преживелим, извлачи се из утицаја немачког духа. То кидање са старим најбоље је приказао један, скоро преминули словеначки писац, И в а н Т а в ч а р, уредник Словенског Народа, „борац против клерикализма, човек енергије, оличење прегаоштва словеначког", у својој приповетци Мршва срца. Главни јунак ове приноветке је израз целога словеначког народа који се буди. Његов пак живот, то је живот поробљеног словеначког народа. У тој приповетци главни јукак се исповеда и вели: „Родио сам се у средини малога народа и словенска ми крв у жилама тече. Васпитали су ме немачки; отуда је у мени дух — окован у немачке вериге. Земља је у којој ничемо словенска , а ваздух што је над њом немачки. Два су елеменга који се у нас увек бију — немачки и словенски. Зато нигде нема целине, отуда је све што почињемо и мислимо половно, површно. И карактери се наши не могу развити, и они су половни. Сад их управо и нема! У будућности ће можда бити боље, кад неће бити само земља словенска већ и ваздух који је над њом. Ми пак издишемо под проклетством садашњости..." Ово ослобођење словеначке књижевности од окова туђинских, немачких, извршили су „млади", „модерни", који су изашли из окова прошлости, прекинули са традицијама, и у свечу испољили слободу мисли и осећаја. Сви су истакли субјективизам над објективизмом, своје „Ја" над општим. По узорима руских, француских и енглеских писаца, они откривају двери нових светова, нове вере и наде у бољу будућност, и еманципујући се туђих шаблона, почињу да дају своје. Тих „младих" модерниста у Словеначкој има приличан број, и сваки од њих даје по нешто ново, а сви скупа приказују врхове словеначке књижевности, развој њен на кулминацији националне снаге. Од њих поменућемо само најјаче репрезентанте словеначке књиге. Међу те будиоце народне свести долази Симон Јенко, творац словеначке химне „Напреј, заставе славе"; а као први словеначки приповедач и филолошки критичар Фрања Левстик. Он, 'примера ради како треба писати, даде прву уметничку словеначку приповетку Маршин Крпан — ова је пандан приповетци нашега Стјепана Митрова - Љубише Кањош Мацедоновић — у којој оцрта тип словеначкох Краљевића Марка. Али његова је главна заслуга на пољу филолошке критике. Он први од Словенаца поче чиститн словеначки језик од примеса туђинштине, Он, као