Просветни гласник

696

Просветни Гласник

и наш Вук, главну пажњу обрати на чистоту језика. „Готово сви ми који пишемо — вели он — слажемо словеначке речи, а мислимо немачки... Песме српског народа требало би да нас науче како треба писати..." Разуме се, његови филолошки назори нису се могли држати у свему, али ипак утицали су много на оне који долазе. После Фрање Ерјавца, „сликара села и сеоског живота", јавља се први словеначки драматик ( Тугомир, прва оригинална словеначка драма) и први романописац (Десети браш, Доктор Зобер), Ј о с и п Јурчић, „који је здравим умом и срцем опазио живот, и што је видео, то нам је пред очи изнео у својим новелама". Словеначка књижевност не развија се само у једном правцу: она не мења само садржину, него и облик. У њој се на уметнички начин расправља о лирици, спољнем облику, о правилности језика, о стиху и ритму; на супрот филолошкој критици, јавља се уметничка критика. Истиче се потреба да за књижевни рад треба опште, свестрано образовање; долази се до сазнања да се словеначким језиком, поред поезије, могу описати и научне ствари. Тај нови тон уноси у словеначку литературу Јосиф Стритар, уредник Љубљанског Звона, који као „песник водитељ на словеначком Парнасу" упућује младе духове новим стазама, и даје први психолошки роман код Словенаца, — по угледу на Русоа Зорин, пандан Вертеру. Под његовим утицајем развијају се многи. Као најбољи његов ђак истаче сеСимон Грегорчић (-ј-1906), — Славуј Горице — најомиљенији песник Словеначке, чије се песме и данас високо цене и радо певају. Од његових родољубивих песама, које чине срж његова певања, нарочито је лепа песма Соча — слична песми В. Илића-Старијег На Вардару, — у којој пева лепоту своје заробљене земље, и у визији види обале своје валовите Соче, ослобођене од туђина. За њим долази Антон Ашкерц, такође Стритарев ђак. Он започету епику од Прешерна усаврши и поста највећи епик словеначке поезије. Овај револуционарни дух, раскалуђер, борац слободне мисли, песник слободе, политички песник свога народа, буни се кроз своје песме против интелектуалног мрачњаштва, клерикализма који нагриза здрав организам словенског народа. У својим еповима — то му је најглавније поље рада Словенска Легенда, Мученици, васкрсава славну словенску прошлост, бодри народ на отпорност; у Београду, на Калимегдану, размишља о прошлости српској и дугој и тешкој борби за слободу. Сав Словен, он собом оличава свест пробуђеног Словенца, који верује у велику будућност у заједници са браћом Србима и Хрватима, који су једно племе, један народ. Он је био пророк новога живота који долази његовој Словеначкој. IX Са Грегорчићем и Ашкерцем ново схватање поезије као највише уметности дошло је до свога најпотпунијег изражаја. Сви који дођоше