Просветни гласник

Словенци и њихова књижевност

697

за њима. зацвркуташе њиховим језиком. „Стари" су били на измаку, „нови" на помолу. „Модернизам", реализам, натурализам, симболизам, славили су своју победу. Без окова ликовала је млада словеначка душа у очекивању политичког и географског ослобођења, које се осећало свуда. Само, то духовно буђење, то „долажање к себи", било је дуго и споро. То буђење припремили су векови, кроз дугу борбу која је била сурова и тешка. У тој неједнакој борби са културним, моћним немачким народом, Словенци су, десетковани, сстали победници. У том буђењу књижевност је водила прву реч; кроз њу су Словенци дошли до заједнице са Хрватима и Србима, и до слободе. Оно што је ново, модерно и уметнички савршено у савременој данашњој словеначкој књижевности, најбоље је изразио Иван Цанкар (—(— 1918). Он је најизразитији представник „модерне школе", а уједно и најплоднији. Овај сложени дух, који нас својом борбеношћу и сатиром подсећа на Норвежанина Ибзена, а осећајношћу, мистичношћу и тајансгвеношћу на Руса Достојевског, дао је само једну збирку песама, Еротика, и читав низ новела („Вињета"), сатира, драмских дела, која су му пронела славу и ван уже домовине Словеначке. — Свуда, он је сатирик и критичар, рушилац и творац; све што је написао потекло је из дубине „његовог срца и ума, а прострујало је кроз његову крв". Цанкар је свим срцем и свом душом грмео пророчким гласом, „рушио старе светиње и бацао са олтара обожаване старе домаће богове, припремајући терен за ново доба које долази". Он устаје против свега: старог друштвеног поретка, социалног морала, лажног народољубља; он се буни на неправду; јунак једне његове новеле, слуга Јернеј, иде по свету да „тражи правду, писану, потписану и запечаћену" ; са иронијом шиба лажну побожност својих земљака, изврће руглу мане варошана, да му је готово „свака реченица била пуна жучи и блиставе духовитости". Али поред свега, он је имао љубави према униженим и увређеним, слабим и немоћним, и код њега је љубав надјачала мржњу, сатиричар и критичар уступили су место филантропу. Изнад свега, био је родољуб. Волео је своју Словеначку. Болела га је њена судба, и у једној новели — Куренту —, он приказује словеначки народ као болесника који устаје, а устати не може. „Бела Љубљана" била му је утеха; кроз њу, он је ведро гледао у будућност свога народа и веровао у његово ослобођење. „Трпи, срце, трпи пише он у току рата — и чекај у тој ноћи гнусобе, срамоте и горчине; ћути и чекај. Скоро ће се празновати устајање. Човек иде на Голготу да трпи и умре, и устане већи". И оно о чему је певао, сањао, у шта је веровао, дочекао је : видео је устајање свога народа, ослобођену лепу Љубљану; примио у загрљај српске војнике, у које је веровао, као и цео словеначки народ, да ће доћи и донети слободу; војнике о којима је држао ватрене говоре, славећи њихове победе на Куманову и Бре-