Просветни гласник

698 Просветни Гласник

галници ; и умро је задовољан у слободи, коју је желео, крајем децембра 1918 год., у једној болници у Љубљани. Цео његов живот, сви његови списи чине само један роман, роман његов лични и његовог напаћеног народа. Кроз њега је проговорио народ који се бори, руши и зида темеље новоме добу, које је на помолу... Књижевност је — каже се — огледало једнога народа. То нам најлепше показује словеначка књижевност. Кроз њу видимо како је живео, шта је радио, и колико патио словеначки народ; како се дизао, будио и пробудио ; кроз какве је иромене дошао, како се од смрти дигао и васкрсао. Све мене, сви порази и несреће, сви идеали и мисли, Словенство, југословенство, тежња за животом у слободи и борба за то, нашла је израза у словеначкој књижевности. Данашњи најбољи живи представник словеначке књижевности, Отон Жупанчић, уредник Љубљанског Звона, драматург „Љубљанског Гледалишта", најјаче истиче пробуђену свест и жељу за новим животом у слободи. Он данас представља савршенство и модернизам словеначке литературе. Кроз његове збиркс песама : Чаша оиојности, Самоговори, По равници, Млада поша, види се савршена уметност, сложен дух, широк поглед на свет и на велике проблеме нашег народног живота, нарочито у песмама Свинга, Визија, које спадају у најлепше обрасце целокупне словеначке поезије. Речју, Жупанчић је представник живота, вере и снаге нове Словеначке, која тек сад почиње да живи својим животом. Он, као и његови Словенци, до скора робови, жели широке равнине, слободне погледе, врхове на којима се гоне вихори. Он у једној песми вели: Вихорима бих дао своје црне страсти, У море бих потопио своје болести, Да би душа оживела, очишћена, Пуна јасне и поносне свести..." Његова поезија, са свима атрибутима данашњег модерног и лепог, мисаоног и дубоког, то је поезија његове Словеначке, поезија народа „који долази"... * * Данашња словеначка књижевност није књижевност за коју је раније речено да се „може под пазухом понети, толико је мала"; то није књижевност која нема будућности. На против, словеначка књижевност је тек на капијама своје будућности. Она се данас развија у потпуно уметничком духу; она се данас меша са свима европским литературама. Млади, „нови", „модерни", јављају се на свима пољима, следујући својим великим узорима: Цанкару и Жупанчићу. Књижевна продукција јавља се у ширрм обиму, у свима уметничким врстама и облицима; шири се,