Просветни гласник

758

Просветни Гласник

Кад Христос нађе губавца, или убогога Лазара, или Самарићанку, онда се човечанство сваки пут са Бо^ом разговара. Метеоролошке појаве изазивају у Вишњићу визије какве су имали само библијски визионари. Како он појима, никаква повољна политичка констелација, него крв из саме земље која је проврела и небеске прилике дају санкцију рајиној буни против дахија, устанак српски он полаже на васионску основу; за обично око, тај устанак је унутрашње питање сиротиње раје и дахија, али за Вишњића је он питање виших историјских воља, символисаних свецима на небу, ранијим јединим савезницима. Код Вишњића, као доцније код Ђуре Јакшића: Небо ће плакат' дуго и горко, Јер неће бити Србина ; историја српска, њена потреба, разлог и посланство, добивају општечовечанске дименсије, она постаје ствар логике највиших догађаја, диже се на висину проблема које решава сама вечност. Достојевски ће и над најтежим зликовцем видети парче сунца које га може огрејати и серафимов осмејак који га може утешити ( Записци из Мршве Куће). МаекгНпск ће и у души највећега пропалице наћи негде свету чесму из које ће узети потребне воде да га умије н очисти. Одисеј и Неоптолем долазе на острво Лемнос где борави рањави Филоктет, поседник оружја Хераклова, и хоће да узму од њега оружје Хераклово, јер без тога оружја, по пророчанству, не може Троја да буде освојена. На први поглед, човек би мислио да се сва радња креће око лукавости Одисејеве, искрене једноставности Неоптолемове, и поносне тврдоглавости Филоктетове. Обичан човек прешао би преко тих догађаја као путник преко диамантних поља, без подобности да разлучи алем-камен од обична песка. Ти догађаји изгледају као чаша која за омеђену моћ нашега ока не садржава ништа до голе воде. Али, кад хемичар пусти у ту воду неколико чаробних капи, настаје чудотворна метаморфоза: те капље покрену уснуле атоме на нов живот, па се они, по необјашњенимзаконима, један са другим стану стапати, и за час посуда се испуни кристалима. Тако исто, кад на око незнатној, некрупној психологији трију лица приступи геније као што је Софокло, па у ту психологију, у ту чашу обична живота, пусти неколико кристала свога духа, настаје драма у којој избија на видик сва непозната величина живота, сви бездани његови, и све оне сакривене моћи које владају њиме. Дакле, догађаји су ситни или крупни, пријатни или непријатни, само у нашој души. Нема сумње о томе да је много важније како човек своју судбину дочекује него ли каква је судбина у збиљи, каже V/. V. Нит1зо1с11. Несрећа може да нам уграби слободу, да нам погази отаџбину, али кад нам у душу пође, најпре пред њеним прагом мора оружје скинути, и онда тек може ући у њу, али ту ће чинити само оно што