Просветни гласник

Народна песма

759

ми хоћемо. Кад судбина осети да се налази пред моћном и сувереном душом, она оставља сеоје копље у мраку и одлази, као сове што одлазе у своја скровитта кад бела зора свиће. Догађај, бол, патњу, судбину, треба дочекати не као господара који нас мучи и окива, него као гласника иза кога ваља да очекујемо неки осећај пред чијим светлом, као пред мачем херувимовим, свака зла појава мора да стане. Или, ваља да изгледамо неку мисао с Леукотејиним велом, који ће нам помоћи да нас таласи судбине не надвладају. И, ма колика била свирепа моћ црних догађаја с поља, они се увек зауставе кад се пред пропилејама душе намере на каквога херувима унутрашњега живота. Ако сам допао тамнице, онда није важно само сужањство, сам губитак спољашње слободе, него оно етичко уздигнуће што из моје душе, као ново сунце, извире, и она снага тога уздигнућа које ће животу моме отворити чишће и јасније видике, где ћу добити дубља сазнања него ли што су била она ван тамнице. Кад улази у тамницу обична душа, тамница се не мења, али, кад улази у њу Сократ, она постаје колевка највишега узнесења. Кад долази у њу Наход Симеун, она заиста остаје права тамница, али постаје и очистилиште у коме Симеун свој тешки грех откаје: У тамници сунце огријало, ^ Симо сједи за столом златнијем, У рукама држи Јеванђеље. Кад улази у тамницу Озсаг \\'Пс1е, она постаје извор најскрушеније исповести, и даје једно од најлепших и најплеменитијих дела у светској књижевности. То је ЕрГ$1о1а: т Сагсеге е! УтсиИз. \УПс1е је имао ретку срећу да све ужива што богови дају. Имао је све што му треба: и дара, и уживања, и раскошне младости. Као да је вечан мај цвао у срцу његову. Пуним пехарима пио је све радости живота. Ходио по самом цвећу, и хранио се самим медом и шећером. И док многи смртници тек после смрти почињу да живе и тек тада славни постају, он је већ на прагу свог уметничког делања направио од себе символичну личност. Још за живота, он се попео на висину на какву људи ретко за живота стижу. Али, једнога дака, он се изврати, и поче ићи натрашке. А то му нису богови дали, јер да су му то дали, морао би имати очи на потиљку. Досадило му цвеће на висинама, и он зажеле алуге у дубинама. Заборавио крманити својом душом, и пустио да га надвладају бесмислена чулна уживања; нештедице стао пустошити лепе дарове што му их љубазни богови поклонише; извртао је добра живота свога у зла, док није завршио у глибовима најгнусније срамоте. Бачен у тамницу, не очекујући ништа од спољашњих закона, немајући средстава, лишен завичаја, он се гадубљује у своје страдање, постаје скрушен, и