Просветни гласник

760

Нросветни Гласник

скрушеност му открива једну нову област осећања и сазнања која дотле не лмађаху места у његовој синтагми животној. Као неке шкољке и цветови што се затварају кад облаци сунце застру, и он затвара латице своје душе пред спољашњим светом, понире у своје страдање, и у скрушености црпе нове елементе за даље етичко развиће свога карактера. Добивајући нову снагу из тога врела, он се диже изнад свих телесних понижења, сву беду претвара у духовно искуство, и постаје индивидуалист више него је икада пре био. И као што ђубретом измешано тло даје најмирисније љиљане, тако и ШПс1е од своје беде и срамоте прави најлепшу песму кајања и катарзе. Кад судбина, дакле, улази у борбу с јачим душама, борба ће бити неједнака, и судбина ће се повући. Узмите, на пример, мржњу којом се мрзе браћа: Каин и Авељ, Етеокло и Полиник, па Фрања и Карло Мор; уведите међу њих љубу Димитрија јакшића и њену златну чашу молитвену, и све дотле док је Анђелијина усрдност међу њима, неће Каин убити Авеља нити ће Есхил писати Седморицу ирошив Тебе, нити ће Шилер правити своје Разбојнике. Што је виша висина мудрости која обасјава нашу свест и отвара очи слепим нагонима, у толико је уложени бес нагона тиши и насртај судбине слабији. Да је у тебанским дворима било јеванђеље Находа Симеуна, не би се Јокаста обесила, нити би Едип себи очи ископао, нити би Софсжло певао Цара Едипа. Кад је дошао суђен час, земаљска судбина смотала се у клупче „к'о љута гуја чекајући плен"; али, цар Лазар сувереном честитошћу Христа, Антонина Пија, Марка Аурелија, узима оружје које ваља увек и довека, па кад се судбина размотала да плен сплете, не ухвати ништа до светлих зрака, које јој крила спаљују. Не треба увек мислити да је живот важнији од смрти, а срећа боља од несреће. Није судбина оно што нас диже или обара. Тамо у невидљивим дубинама унутрашњег живота, тамо се заправо посрће и гине, пада или иобеђује. Тамо су, заправо, Косова Поља, која се не виде означена ни на којим географским картама, и о којима не причају никоја историјска дела Руварчева или Новаковићева, а која, ипак, одлучују о нашим историјама, животима и удесима. Тамо се о власт отимају Ормузди и Аримани о којима не прича ни једна историја религија, и тамо се бију ЈЈазари и Мурати о којима Предања и Уметности дају само бледе силуете. Јерусалимска књига, причешћивање војске, кобна вечера, три побратима, неравна битка, задоцнели витез, издајство, мајка тврда срца, девојка самарићанка, обретење главе, и остало све о чему говори Историја и Предање, све су то бледи одсеви сакривених унутрашњих гибања. Догађаји душе много су значајнији него што ми можемо наслућивати, и њени су Обилићи још обилићскији, њени Бранковићи још проклетији, борови њених Косовки још сувљи, али и Лазари њени честитији, и мајке њене тврђег срца...