Просветни гласник

762

Просветни ГласШК

МепзсћћеЈ! уег&Јбб! (Је§ бШ1еп ОМпегб, с!ег Јћп §ерИе§1 т сЈег Каће, §е1гапк{ т <3ег Вигге ипс! уог бсћасШсћеп Тјегеп ^езсћиШ ћа4; а'оег ег ће;уаћг{ {геићсћ сће Катеп, сће тап Шт јп зејпе ИпсЈе ипћагтћег21§ е1п§е5сћпШеп тћ ;>сћаг!ет б1аћ1, ипс! ег ићегНе{ег! 51е т Јттег даасћбепсЗег Огоззе сЗеп 5ра1е51еп Оебсћ1есћ1:егп". (ОеШзМатI III, 1). Славне дане у својој историји српски сељак није прославио, јер дани победе лакше се заборављају него дани пораза. Зато је дипломата М. Ђ. Миловановић и писао: „Зар у српском народу косовска погибија чије урезала много дубље и много трајније успомене него ли сви успеси и сва слава Душана и његових великих предака"! (Расправа Срби и Хрваши). Онај велики и славни дан Воскресенија Христова, 16 априла 1346, када је јуначки Душан као господар великога дела Балканскога Полуострва, усред сјајне свите одличног свештенства, војвода, властеле, државника, одасланства вазалних области простране српске државе, метнуо на главу златну круну царску, тај дан никаква трага није оставио у души народној. И лепа беше појава тога владаоца: Красн убо си взором образа и дивноју добротоју тијела својего ( Глас С. К. А. XXI, 245); ОгШш вели да је био прсију широких, мишица снажних, узраста висока, витка и јуначка {II Ке§;по с1е§И 81а^Г, 260); архиепископ Данило каже за њега да је био „муж велики в крјепости силан и в премудрости силнејши" ( Животи , 380): па опет лепа та појава у рапсодијама нашим, које иначе дају прилична запажања телесне лепоте, како женске тако и мушке, није прослављена. Победе и радости лако се заборављају, а порази и жалости остављају дубоке боре на лицу душе народне. Велики народни болови никада не прелазе а да не баце сенку попут облака. Велики болови, каже Виктор Иго, изазивају гигантско проширење душе. Косовским поразом народу се душа проширила; народ је из пада свога, из губитка слободне државе, измучио ново сазнање, обасјано једним непролазним сјајем, никад непомраченим. На развалинама националне среће поникла је као божур црвена вера у будућност. Из горива видовданскога бола избијао је пламен вере у народно васкресење. И ако је отаџбина пропала, не сме душа пропасти. Док буде вере и душе, биће и отаџбине. Тај бол и та вера имађаху много профетскога и телескопскога у себи. Они беху цело једно пророчанство које је, као какав неразрушив мост, спајало и помиривало нараштаје једне са другима. Нараштаји у предању чуваху пророчанство то. И бол и вера беху вазда свежи, као да су јуче слуге с бојишта се вратиле и јављају: цар погубљен, војске изгинуле. Ако је допуштено упоређивати мало са великим, ја бих видовданско наслеђе упоредио са два друга велика наслеђа. Оно је органско, поникло из живота читавог народа, из његове етичке подлоге. као што је из метафизичке делатности целог народа поникла индијска мисао, и из уметничке крви целог народа поникла