Просветни гласник

764

Просветни Гласник

пећ, топионица времена рудачу историје топи и тали, чисти и аречишћава до чистог символа вечно-људског. Остане вечита сила, дах живота који оживљава сва потоња времена. И оно што вреди данас за оне највеће, за вечне духове, оно што је Оеог§ 5Јшгпе1 рекао за Канта да он припада сасвим великим духовима чија слика сама расте с променама историје, јер они остају трајно уклопљени у развиће, и зато увек различне улоге играју, — то се може рећи и о ликовима наших косовских мита. Прелазим на песме које певају о Устанку. Обасјани понекад визионарском светлошћу, незнани гениални творци беху и пророци, и линије њихових визија оцртавале су линије доцнијих великих историјских кретања. У односу према визијама југословенске будућности, гуслари изгледају као Мојсије кад стоји иа висини брда Синаја. За собом остављаше он врели песак бесплодне горке пустиње, по којој се тако дуго блудило, а пред њим се пружаху дуга и бела вијугања плодоносних река и красне мреже богатих њива и пашњака обећане земље. Један од таквих духова био је и Филип Вишњић. Својом бесном широком национално-месијском свешћу, својим дубоким схватањем посланства Србијина, својом телескопском интуицијом животног елана Карађорђеве Србије, он иде међу најсилније визионаре који су имали најсветлије осветљене маште, вечно узвитлану хуку крви и вечно узнесену игру духа. Обдарен необичним белим усијањем, сав у визијама, он судбину српског устајања гледа у екуменском осветљењу, Бог са угодницима својим подобрава се устанку српском. На часовнику српске историје, он је био казаљка која је казивала који је час у патњама српскога народа. Онакве визије и екстазе у песми Почешак буне прошив дахија дају само они који су кратер на који, као она крвца из земље, избијају дубоки болови историјски. Устајање српско бива напитак што га Историјски Ход узима да се њиме освежи и окрепи. С очима као сунце које види оно што људско око не види, које допире далеко изван међа људских очију, узнесен до најпровиденциалнијих висина с којих се гледа оно што ће доћи и бити од пресудног значења и за најдаља колена и времена потоња, Вишњић има једну језиву визију са чијом се грандиозношћу и монументалношћу ништа у нашој књижевности не може да упореди: Кад устане кука и мотика, Биће Турком по Медији мука, У Шаму ће каде проплакати, Јера ће их раја уцвијелит'. Турци, браћо, све седам дахија!. Тако наши инџијели кажу, Да ће наше куће погорети, Ви дахије главе погубити; Из огњишта пронић' ће вам трава.