Просветни гласник

766

Просветни Гласник

Доцније, та бојовна снага трансформише се у ону тежњу да се на свој начин решава мисао човека, у ону силну унутрашњу снагу којом се израђује свој облик човечности, у ону страст за културним стварањем, у страст од које се сагорева, и у томе сагоревању се даје човечанству интимна мисао своје душе, Опште Искуство се обогаћава крупним и скупим искуством свога живота. Код нас та тежња нашла је свог израза у високој цивилизацији и култури Србије Немањића, у Душанову Законику и у сјајним фрескама многих српских задужбина; после Косова, и ако лаганија, она живи и даље, и њена снага избија у животу који се пева у Народној Поезији ; после првих бојева за ослобођење, она добива пунији развој радовима Доситеја, Вука, Његоша и других. Та тежња била је мотив и свима потоњим борбама српским и југословенским. Како рекосмо, српски бојеви, Вишњићем опевани, имају општечовечанско значење. А то значење није мање од значења које имају стари бојеви грчки. Инвазија Персије није уништила само самосталност семитских држава, него је запретила и опстанку високе културе хеленске. На Маратону и на Термопилама сукобио се принцип слободе и принцип ропства, и победа је, у интересу човечанства, била на страни узвишенијега и етичкијега принципа. Нису од мањега значења рвања што их је водила Карађорђева Србија с Турцима и после кумановска Србија с германским инвазијама за ослобођење Југословена и за подизање нове, веће и културније грађевиие. И оно што је Хегел рекао за грчке нобеде, не с мањим важењем може се рећи и за српске: „Несумњиво је да су веће битке бивене, али ове битке живе вечито у успомени не само историје народа, него и науке и уметности, племенитог и моралног. Јер, то су светско-историјске победе: оне су спасле светско образовање и духовну моћ и одузеле азијатском принципу своју снагу" (Уогкзип^еп пћег сИе РћИозорМе с1ег Оеас1псћ1е). Српске победе сачувале су услове да Југословени ослободе своје енергије и да, с ритмом осталих великих народа, интенсивно развију културне вредности које неће остати без плодна утицаја на обнову Југословенске Европе. Дошло је време да се оне силне бојовне енергије, нагомилаване у току историје, претварају у енергије мирнодопског делања. А како ће они, ослобођени и уједињени, акумулисати тековине прошлости, уједињавати своје стваралачке особине, и, у свом развићу, наслањати се на културни капитал целог човечанства, има разлога уздању да ће њихова култура са својим специалним особинама, са својим посебним ниансама, дати елемената који ће обогатити Културу Општу. МИЛОШ ЂУРИЋ