Просветни гласник

0 развијању теоријског интереса

779

вели као студенти изложени илодном утицају духовног саобраћаја са университетским наставницима. Средње школе не смеју бити под сталним утицајем утврђених наставних метода, одређених правила за предавања, не смеју имати за циљ само чисту менталну дисциплину; не смеју бити заводи за учење којима је сврха проста репродукција знања, а не олакшање ориентације помоћу њих у будућем животу, заводи за механизирање акције и елиминисање научних интереса: оне морају бити заводи за пуно развијање младих снага ради задовољења.захтева модерног друштвеног живота, који се, да би напредовао, мора у свом току мењати. Што многи ученици, после испита зрелости, нису кадри да примене стечена знања, но, шта више, раде противно васпитним начелима са којима су се упознали у школи, долази отуда што су погрешно учили, механички памтили, вођени намером да добију добре оцене и положе испите, а не да стекну право образовање, да извуку стварне користи за своје развијање и учешће у социалном раду. Да су наставници великим делом, и у многим случајевима, узрок томе, мора се признати. Примера за то има доста. Тако, док се један наставник у једној нашој учитељској школи, будући и сам конфузан, придржавао једног конфузног уџбеника при предавању психологије, — тако да су ученици били принуђени да уче на памет тај предмет, услед чега су на испиту зрелости показали жалосну збрку психолошких знања, — дотле је други излагао ту исту науку, истина систематски, према логичним правилима, — што је оправдано, пошто је имао посла са одраслим ђацима, — но одвећ апстрактно, не пружајући довољно примера из живота, не уносећи саморадњу у наставу везивањем научних чињеница са стварним животом својих ученика. Па су онда, разуме се, и један и други свој неуспех правдали умном неразвијеношћу ученика! А младићи, упућени на чист вербализам, нису имали нимало интереса ни за психологију, ни за наставнике, ни за школу. Јер, као што се, у апсолутним монархијама, интерес за краљеву личност преноси на све оно што је у вези с њом, као што љубавник преноси осећање везано за личност своје драгане на њене хаљине, намештај> кућу 1 ), тако и ученик свој интерес за науку преноси на наставника, на школу и све што стоји у вези с њом. Наставник који има праву љубав према својој науци, за кога унутрашњи живот није „механизам који се збива у мозгу као што би се збивао у каквом часовнику", који не опажа свет „као што би га опажао какав тренутан фотографски апарат", за кога је дух „вечито постајање", „неодређена моћ обнављања и стварања" (Е. Ле Роа), — тај наставник не понавља ученицима исте ствари у истим формама. Он је увећао број својих асоциација представа, а тиме и своје памћење, — свака је

Ј ) Тћ. КЉо1:, 1*оа1^иг аез $епИт.еп1$, 1912, ст. 4. и 5.