Просветни гласник

И. А. Крилов, руски писац баса.на

5

њивао у дежурству — у осталом, већином зато да се ували у фотељу с романом, или да дрема — ако се то метне на страну, остаје да је Крилов у главном јео, читао и спавао, и само између тога писао басне. Дотле је напољу брујала његова слава, ређала се издања басана и преводи њихови на разне стране језике. Крилова се све то није ништа тицало. Био је то дакле чудак. Сам, у стану којије огрезао у нереду и прашини, он је до душе према сваком госту био љубазан и добар — добродушност му је била еминентна особина — али у књижевне разговоре није улазио, а нарочито се није упуштао у препирке, ма колико се неко противио његову мишљењу. Једини гости које је он сам звао и тражио, били су голубови. Отуд су прозори његова стана били увек пуни семенака, а кабинет и спаваћа соба пуни перја и ђубрета. Особито интересовање, чак врсту страсти, показивао је Крилов још за нешто, за пожаре. Тежак и немаран иначе, дизао се одмах и журио онамо где је нешто горело. За све остало, потпуна равнодушност; у првом реду, за властиту личност. Када му је стигао из Париза формулар који је требало испунити податцима за биографски речник знаменитих људи, склонио је хартију с речма: „Нека пишу о мени што год хоће ..Мисаони, скривени живот Криловљев је, међутим, у пркос свему наведеном, морао бити жив и латентно актив ш. Прво, вечито је читао, а затим, у разговору се врло често служио и објашњавао врстом басана, при чему му никад није недостајала ни идеја ни форма. Пред саму смрт своју — умро је, наравно, од оболелости желудца, од акутног случаја због несварене хране — објаснио је једном пријатељу свој случај овако: Натоварио мужик силну сушену рибу, да је носи на трг. А коњ му слаб и истрошен. Суседи се смеју, и опомињу га да ће бити беде. А мужик све једно те једно: Неће, риба је сушена, па је лака. Међутим, успут је терет оборио коња и ако је риба била сува. Тако нешто је, ето, и са мном. јаребице су биле и раскуване и процеђене, неће ми шкодити стомаку — говорио сам. Али, што је сувише, то је сувише, узео ствар како год ти драго..." Умро је Крилов 1844, стар 77 година, и што је много веће чудо, скоро до саме смрти здрав. Да ли би се из ове скице спољашњег живота Криловљева могао извести неки закључак о карактеру песникову? Брзо судећи, могао би човек рећи: у првој младости својој, Крилов се показује као стереотипни сиромашни литерат, који непрестано тражи и хлебац и самога себе. Касније, нађени баснописац се истиче као лењ и хаљкав епикурејац. Тај „лењи епикурејац", то је нешто што је, изгледа, битна црта обојице песника о којима је овде било речи. Али, има јаких нианса у лењом епикурејству с једне и друге стране, и те ниансе баш и подвлаче различитост природе и основног карактера на Криловљевој и на Лафонтеновој страни. Лафонтен је у својој лењости и епикурејству