Просветни гласник

6

Просветни Гласник

био много интелигентнији од Крилова; Крилов је опет у свему томе био морално много чистији од Лафонтена. Крилов се напатио и нагладовао пре него што је дошао до епикурејства, и кад је почео епикуреисати, чинио је то у невиним областима, и чисто на свој рачун. Лафонтен је епикуреисао откад је знао за себе, и то у свима областима живота, и на рачун, пре свега, своје жене и сина, а затим још и других људи. Међу Лафонтеновим цртама карактера, сем јаког осећања пријатељства и пријатељске оданости и пожртвовности, нема ниједне моралне црте: ни религиозног морала, ни морала дужности, ни морала осећајности или части. Он није волео децу, није волео домаћи живот, није имао праве љубавне страсти ни за кога и ни за што. И то код њега, врло консеквентно и сагласно, доказују и живот и дело. По суду и Русоа и Валтера, у новије време Хиполита Тена, а у најновије Е. Фагеа и Р. Думика, у Лафонтеновим баснама, баш као и у његову животу, нема правог, чистог морала. Код Крилова ствар стоји сасвим супротно. Кад је реч о његовим карактерним цртама, биографија његова скоро да је сасвим излишна: живот Криловљев, сам по себи, неживот је, а не живот; а и колико је живот, никакве особите сагласности нема између тога живота и пишчева дела у том животу. Код Крилова је дакле за констатовање интимне природе меродавно пре свега дело, и скоро искључиво дело. Интересантно је како се битна карактерна црта Криловљева открива на једном од најпростијих, и сигурно најнесвесније рађених места у целој збирци његових басана. То је препев Криловљев старе, познате, до њега већ клишетиране басне о Врани и ЈЈисици, где лисица, препреденим ласкањем, натера врану да запева, и да испусти сир који је држала у кљуну. Крилов је у тој басни, стварно, врло мало одступио од узорака својих — и оног класичног и оног Лафонтенова — али одступање је необично карактеристично: само је један дубок и снажан морални инстинкт био кадар у два потеза из основе изменити све. Да видимо ко су, и каква су лица у тој басни. Код Лафонтена, врана је будала, а лисица је угурсуз. Лафонтен је ту басну сложио у сјајне стихове, али се из текста јасно види да је његову г-алском духу пре свега баш то годило што су на сцени будала и угурсуз, и да се он том уживању предао без обзира на то што ће дете, или једноставан читалац, доћи у неприлику како да изведу поуку, и куда да управе своје симпатије. У класичној басни је још горе: тамо је врана лопов. Док код Лафонтена стоји, просто и неодређено: „Врана држаше у кљуну парче сира", у класичној басни текст гласи: „Сир је украла, и с пленом својим", итд. У класичној басни се дакле читалац опредељује не између будале и угурсуза, него између лопова и угурсуза. Код Крилова пак басна почиње овако: „Однекуд је Бог послао врани залогајчић сира" — врана се дакле подвлачи као врста