Просветни гласник

И. А. Крилов, руски писац басана

11

дошли модерни писци басана, прави песници, који су басну необично високо дигли, који сухоту и хладноћу басне, где год се може, замењују поезијом, дакле осећајним елементом и интенситетом. То није лака ствар. Јер, психологија у басни ипак не сме бити психологија импулса, него мора остати психологија савести и морала. Савлађивању те тешкоће —, тј. и да се остане песник, и да се песмом поучи, — има да се захвали што се дидактични елеменат у басни удубио по значајима, а обогатио по формама... Од басана као таквих очекујемо бар неку корисну констатацију, а по могућству савет или поуку, па најзад чист морал. Та је скала код разних баснописаца различна. Може, рецимо, почети корисном констатацијом даје добро умети сачувати своју кожу. Који баснописац ту констатацију цени, тај ће имати повише оних малочас споменутих басана у којима су животиње представници полтронске мудрости, неодлучности, кукавичлука, итд. Мало више на скали може стајати, кажимо, савет да треба умети попустити, па и резигнирати се; још више, поука да треба радити и истрајати. Од прилике на исту висину скале спада и поука да треба ценити златну средину. Још више, долази учење да треба бити опрезан, обазрив, мудар. Још више, почиње прави морал: солидарност, доброта, и, требало би сад да кажем и тако даље, односно и тако више, али кад то кажем, онда то важи само за Крилова. Код Лафонтена се скала завршава са добротом, и још је и та доброта већином цоброта само кроз солидарност. Код Крилова је скала и богатија у степенима, и на појединим степенима интенсивнија. Онај најнижи степен, у пркос томе што и Волтер каже да је цео свет један ^ате-цт-реиГ, један „чувај кожу"-свет или „хватај маглу"-свет, у пркос томе тај најнижи степен, са моралом личног интереса, долази код Крилова сасвим ретко. Угурсузлуци и подвала најмање су његова ствар. Лафонтен, на против, врло их воли, и, мора се признати, уме сјајно и да их нађе, и да их обради. Подсећамо, нпр., на његову басну Шарлатан. Шарлатан се нуди да ће за десет година обучити ма којег магарца вештини лепог говора, реторству. Наилази на будалу, прави уговор, преузима магарца, прима паре, и одлази са подвалаџијском мишљу да за десет година један од уговорача, газда, магарац или учитељ, сигурно неће више бити на свету, и да онда уговор не може имати никакву вредност. Та врста духовитости није Криловљева најјача страна. Код њега, и у хумору, па чак и у сатири, има врло често много више ироније, и то и сажаљиве ироније, него безобзирне, пакосно праштаве злобности. То није увек најумесније и најзанимљивије, и понекад је Криловљева басна на том степену мало млака и Гледа. (Не увек, наравно. Уме злобност његова ујести и горе од Лафонтенове. Упозорујемо читаоце на отровно љуте басне Криловљеве на рачун клеветника и критичара.) Али је зато на оном другом крају скале Крилов прави мајстор. И ако у оквиру басне, иде он до најчи-