Просветни гласник

Психоанализа

холог признаје само памћење мозга као подлогу сећања у свести, психоаналист открива још један дубљи слој диспозиција, које у нормалном и будном стању обично не улазе у свесни рад духа, и ако стално и неодољиво утичу на њега. Та категорија несвеснога обухвата оно што се најраније зачело у нама, те крије у себи нагомилану личну прошлост од првога дана живота, а поред ње још породично и расно наслеђе. Мисли се, наиме, да у свакој одраслој особи има заосталих трагова не само детињске природе него и примитивне и животињске; да пећински човек није ишчезао него је притајен у нама, јер прохтеве и жеље његове данашње културно друштво не трпи и не допушта да се задовоље. Потиснути у несвесно и обојени јаким емоцијама, ти прохтеви и жеље стално теже задовољењу, али наилазе на запреке док је човек у стању да влада собом и да води рачуна о друштвеним конвенцијама и другим обзирима према својим ближњима. Само у раном детињству природа се показује каква је у ствари, и тада у духу нема борбе ни антагонизма између онога што се жели а не сме, с једне стране, и што се мора а нерадо се чини, с друге стране. Но тај детињски период је веома кратак, а потом родитељи, школа и друштво започињу онај дуг и мучан посао дотеривања, поткресавања, дресирања и глачања, да би истесали једно пристојно и сношљиво социално биће. Под тим благотворним спољашњим утицајима формира се у духу нешто налик на цензуру. Први који је употребио тај метафоричан израз био је Д-р Сигисмунд Фројд, творац психоанализе. Цензура врши исти посао који у почетку изводе наши старији кажњавањем, забранама, саветима и другим васпитним мерама: она потискује и одржава у несвесном стању све што је примитивно, неприлагодљиво, стидно, бунтовно, па чак и злочиначко у нама. Али, с времена на време та цензура ипак попусти, или се да обманути, ма колмко иначе била опрезна и строга, — и то, у случају озбиљних нервних поремећаја, обично попушта сасвим, а код нормалних ослаби донекле у сну, или када отворених очију утонемо у сањарије и напунимо главу фантазијама које се не поверавају никоме. Човек сања и машта независно од конвенција друштвених и закона грађанских, чак и без много обзира на разлику између нормалног и ненормалног духа. Лудило је слично апсурдном и бизарном сну који се не прекида и важи за перманентну луду као јава; а ко је, по изгледу бар, у исправном стању, тај лудује помало кришом и на махове, јер има довољно снаге да се обуздава и да помоћу разума успоставља равнотежу у духу при повратку у стварност. Када би се давало маха свакоме тамном осећању и расположењу, и када бисмо допустили да главни мотиви воље буду они потиснути нагони и пригушене жеље, — замислите како би изгледао тада овај најбољи од свих могућих светова, по тврђењу филозофа Лајбница, који се позивао при томе на његова творца, свезнајућег,