Просветни гласник

76

Просветни Гласник

свемогућег и предоброг Бога; а када би се на глас изговорио сваки ноћни сан, и све што сањаримо док се одморамо или у моментима украденим од посла, наши ближњи добили би о нама сасвим други појам, као и ми о њима, ако би хтели да се исповеде. Све ово знало се, наравно, и пре психо-анализе, и ко год је био за одржање и напредак једнога цивилизованог и културног друштва, самим тим био је против слободнога и неограниченог испољавања егоистичне и примитивне природе свакога појединца. Исто тако знало се за егзистенцију несвесних елемената и пре Фројда, у колико се тврдило да наш свесни живот зависи од наслеђених и стечених психофизичких диспозиција, које саме по себи нису у домену свести. Али, пре појаве психоанализе, проблем несвеснога испитиван је највише у односу према мозгу као физиолошкој подлози, а главни предмет психологије ипак су били свесни феномени. Психоанализа, на против, сву пажњу усредсређује на несвесно, тражи у њему решења за многа тамна и замршена питања из личног и колективног живота, и небројеним примерима са клинике, из уметности и свакидашњег искуства потврђује његов сталан и судбоносан утицај на понашање и свесну духовну активност. Проучавање несвеснога у намери да се од тога створи један нов правац у психологији започиње пре тридесет година од прилике, и то у најближем нашем суседству, у Бечу. Д-р Сигисмунд Фројд, ђак чувенога париског професора Шаркоа, отпочео је ту свој пионерски рад лечењем нервних поремећаја без органских повреда, као код хистерије, неурастеније, разних врста фобиа и фикс-идеја. Професор Шарко лечио је те болести хипнозом, што и данас чине његови ученици, познати у науци као старија, париска школа, док млађу школу заступа Емил Куе из Нансиа, који успешно лечи сугестијом. Фројд, међутим, пошао је другим путем и засновао своју нову методу названу психоанализам. Уверен да узрок озбиљних поремећаја и тренутних одступања од нормалнога лежи у растројству памћења и у духовним конфликтима услед оних потиснутих елемената у несвесном, Фројд их дозива у свест пациентову под видом успомена и причања снова, и помаже му да их сублимира. Обнављање успомена још из најранијега детињства, како би се попуниле све празнине и прекиди у сећању, познато је у психоанализи као слободна асоциација мисли. За то време болесник се налази у таквом положају да не осећа у опште никакав напор. На исти начин бива и саопштавање снова, који се увек морају тумачити, јер су симболични. Карл Јунг, други важан представник психоанализе, измислио је употребу нарочитих таблица речи као подстицај на казивање интимних исповести. Обично бива тако да лекар изговори једну реч, а болесник одмах додаје на то прво што му на ум дође. Ако је