Просветни гласник

Психоанализа

77

време реакције дуже од три секунде, и ако се устезање са одговором прилично отегне, значи да је реч са таблице додирнула нешто неугодно и покренула баш оне асоциације које лекар жели да испита, а пациент инстинктивно хоће да затаји. Друге, чисто техничке појединости из те нове психотерапије могу овде сасвим изостати, пошто ми лично нисмо заинтересовани у томе како се лече разне психонеурозе, нити би, ваљда, ико од нас пожелео да Д-р Фројд на њему опроба своју чувену методу. Треба додати још само толико да је за лечење потребно најмање шест месеца, и да се зато време пациент налази у нарочитом емоционалном расположењу према свом лекару. По престанку лечења раскидају се те присне везе, које пре личе на љубав него на резервисано поштовање; и пошто не узрокују никакве рђаве последице, сасвим је неоправдана бојазан оних који у томе виде неку велику опасност. Зачета на клиници и у прво време заузета само лечењем патолошких појава, психоанализа је убрзо примењена и на здраве особе. Из психоаналитичке терапије развила сенајпре нека врста превентивне психологије за нормалне људе, потом једна нова психолошка теорија о несвесном, и најзад, психоанализа је призната данас као универсална метода за испитивање духа помоћу снова, и слободне асоциације мисли. Из Беча и Немачке, психоанализа се ширила даље на Запад, и не памти се да је икада једна психолошка доктрина имала тако брз и огроман успех. Англосаксонске земље освојила је као нека епидемија, тако да у Лондону, на пример, могу се чути предавања о психоанализи не само по разним колеџима и удружењима световнога карактера, него и по црквама и верским конференцијама. Али, не шири се та нова психолошка струја само териториално, него, као бујица у пролеће, продире и у многе стране области искуства и знања, нарочито у педагогију, уметност и литературу. Оскар Пфистер из Швајцарске и Џорџ Грин из Енглеске — да наведем само најпознатије — примењују психоанализу на васпитање; Ернест Џонс тумачи њоме уметност и литературу, а Едвард Кемф из Вашингтона истиче се решавањем многих важних проблема, у вези са несвесним, на један сасвим оригиналан начин. На француском пише Шарл Боду^н, Швајцарац, који је 1922 објавио своје занимљиве Студије из Психоанализе, Видели смо да је психоанализа најпре уочила патолошки карактер несвеснога, а потом испитиван је његов утицај на рад нормалнога духа. По Фројду, ово је сасвим разумљиво, јер болесно и необично више интересује људе него здраво и нормално, а и лакше се подвргава експерименту; зато су узроци лудила данас боље познати него извори уметничке инспирације и гениалност. У осталом, каже Фројд. граница између нормалног и ненормалног није баш тако оштра и непомична као што се мисли; у најбољем случају, она је само градуелна.