Просветни гласник

126

Просветни Гласник

као што вели Фребел: прво акција, па онда опсервација, и на послетку рефлексија. Према овоме становишту и Песталоцијева формула: 1.) мисли; 2.) делај и 3.) посматрај -- није оправдана 3. Са физиолошког гледишта, моторичка или еферентна нервна струја јесте биолошко завршавање сенсоричке или аферентне струје, јер је акција или инхибиција (препречавање) акције ради прилагођивања органа и свесности о моментаним импресијама. Свако учитељево питање је једна импресија, и сваки одговор је реакција; и владање ђака у њиховом техничком, научном и артистичком раду јесте реакција, сходно прилагођивање органа и интелекта на извесне дате прилике (услове или околности). 4. Са психолошког гледишта свака нова сенсација (осет), нерцепција (опажај), представа и мишљење, свака емоција (чуство, осећај) и волиција (хотење) теже да се изразе у акцији (радњи, деловању). Осет светлости резултује у акомодацији очних мишића. Сваки чулни орган помоћу својих прилагођивања ствара кинестетичке осете. Свака жива идеја (представа, мисао) о покрету резултује у сам покрет. И телесни и душевни рад су реакције, и веома је тешко повући границу између овог двога. У душевним (духовним, психичким) реакцијама (одговарањима, деловањима), спољашње мишићне контракције тешко је свести на минимум. 5. Са становишта наше епистомологије ( Егкепп(п15(ћео/че, теорије сазнања), дух (душа) није само рецептиван и пасиван, већ и репрезентативан и конструктиван. Васколико практичко, научно, техничко и артистичко мишљење и акција зависе од акције моторичких нерава (покретних живаца) и кинестетичких осета (Вете§ип§5етрппс1ип§еп). 6. И са практичког гледишта можемо приступити овоме проблему. Данас школа и активности живота стоје на супрот једно другом, јер настава или обука одаје и сувише мало живота, и сувише мало акције и деловања. Моторичка школа (ТаГзсћик) јесте један покушај да се школа претвори у живу заједницу са природном и социалном страном. 7. Па како да се огласи основни педагошки принцип који је темељ акције ? Ђак је члан виталне заједнице која утиче на њега, као што и он опет утиче на њу; с тога, основица васколиког васпитања јесу урођене (наслеђене) и стечене реакције. Перцепције које се схватају и асимилују према правилима логике, естетике, етике и религије, морају се — у принципу — завршити у репрезентацији (експресији), у свим областима и у свим степенима васпитања. Ово реагира на опсервацију и асимилацију, па их унапређује у толико у колико се репрезентација упоређује са сходним чулним или душевним критеријем, идејом о сврси, па се онда понова извађа.