Просветни гласник

Тежње савремене историографије

175

покрет изазвао је јаке промене и у политичкој структури неких држава, тако да је немогуће дати просечну слику за цели обрађени период. То Фуетер врло тачно увиђа, те даје профиле стања појединих држава и означава време на које се односе. Из којега ће времена узети профил стања неке државе, одлучује то које је време историје те државе важније за решавање постављеног питања. Тако он, врло тачно, узима за Швајцарску профил од пре 1520 год., док верски расцеп у земљи није укинуо основице интересу који је дотле имала Швајцарска, као резервоар плаћеничких чета у талијанском проблему. За северно-афричке гусарске државе Барбароса, које су настале тек у другом деценију 16. века, и због своје јаке флоте биле важан фактор и жељен савезник, наравно, могао се дати профил само из задњег одсека пре 1559 г. Ови профили Фуетерови, за које су му особито добро послужили млетачки извештаји као и пре Ранке-у, јесу највреднија страна књиге. У њима се износи много нових података, расветљују многе тамне стране и откривају многи непознати узроци и мотиви догађаја. Ниједан историчар досада није истакнуо тако јако и тачно као Фуетер, од колике је важности довоз хране по спољашњу политику држава. Тај, у време о којем се ради тако опште познат факт за спољашњу политику Млетака, готово је по све игнорирала модерна историографија, а Фуетер га је поново открио и нагласио (с. 170 и др.). Нигде се није тако добро применило механичко начело за спољашњу експансију држава у правцу тшопб ге5151еп{јае. Нигде се тај правац није успешније растумачио и материалним, економским разлозима. У излагању узрока талијанског проблема најбоље се види Фуетерово схватање и тумачење историје. Пошто смо видели први битни елеменат Дела: постављање проблема, видимо и други: узроке којеон налази за тај проблем, а у вези са схватањем узрока стоји онда и решавање. Кад видимо како тражи узроке, видећемо и пуг којим он тражи решење проблема. Видели смо како он сматра да тај проблем није био нужда. Због тога он куша да изложи прилике које су учиниле борбу за превласт над Италијом бар схватљивом, и ако не нужном и неминовном. Из два разлога могле су владе великих држава да теже за хегемонијом над Италијом. Један је разлог била разлика у средствима силе, која је разлика постојала између талијанских држава и великих држава, консолидираних током 15. века. Други су разлог биле користи (у првом реду привредне, а због тога наравно и војничке) које је доносила са собом власт над Италијом и искључење ривалне силе из ње. Велике су силе имале, не можда квалитативно, својом бољом и целисходнијом организаиијом, него квантитативно, множином и јачином извора моћи, предност према талијанским средњим државама. Једино