Просветни гласник

176

Просветни Гласник

Млеци, као јача сила на мору, избегли су судбину инфериорнијих копнених и маритимних сила Италије. Дакле, квантитативна географска надмоћност била је од пресудног значења. Привредне користи од хегомоније над Италијом биле су: прво, непосредна финансијска корист од власти над великим индустријским и трговачким центрима, привредна корист од богатства земаљских производа, поглавито жита, из појединих талијанских крајева, особито за државе које су саме у том оскудевале, најпосле корист која прелази чисто привредно подручје, наиме корист од власти над поморским силама двеју највећих хришћанских поморских држава Средоземног мора (Ђенове и Млетака). Разни крајеви Италије различито су се односили према те три предности: Северна Италија и Тоскана вределе су због своје индустрије, трговине и флоте, Милано као индустријско место и као кључ за власт над једном од оне две највеће поморске државе (над Ђеновом), која је власт давала могућност да се располаже са продукцијом жита у јужној Италији. Због те међусобне повезаности италијанских крајева могла се из њих црпети потпуна привредна корист само онда ако се поседују у целини. У том лежи разлог да је свака велика сила тежила да сама завлада над Италијом, и^да се није могло доћи до заједничког експлоатисања поделом интересних сфера. У томе се скрива проблем Милана, а и тумачење зашто је борба за Италију, у главном, постала борба за Милано (с. 2—4). Фуетер је, можда, преценио важност неког фактора, неког другог потценио или испустио из вида. То је често ствар схватања. У том погледу могле би му се чинити ситне замерке. Тако, његово тумачење, до душе интересантно, да је супериорност Турске над Хабзбурговцима долазила једино од уређених финансија, с којима је билау вези акциона спрема војске (5сћ1а§{ег{1'§ке]Ч) (с. 153), мислим да није потпуно, ако се не обазире и на организациону предност турске државе и војске: јединство и централизацију команде, апсолутистичку власт и независност од ма каквих саборских одлука, предност војничке државе над феудалном. — Можда је, донекле, приписан превелик историјско-политички утицај војној т. зв. „швајцарској тактици" (стр. 10 и др.). Али те небитне замерке не могу оспорити вредност основног Фуетерова схватања. Фуетер је дао историографији нове корисне потицаје. Он је доказао да се историја држава може писати и ако се политичке личности баце у позадину. Он је догађаје осветлио као резултанту привредних потреба, финансиалних и војних сила, политичке, дипломатске и војне организације, индустрије и трговине, а однос међу државама као резултат утицаја тих свих фактора на спољашну политику држава.