Просветни гласник

Тежње савремене истормографије

177

Често он приказује деловање историјских сила према физичком правилу о паралелограму сила. Уноси механичко тумачење историје, којему се још не поклања потребна пажња ни у новијој историографији. Значење овога дела састоји се у примени схватања да колективно стање, а не појединачне жеље и одлуке, одређују смер историјског развоја, и у наглашавању колективног момента према индивидуалном. Он је у свом делу добро расвеглио колико географски моменат, моменат начина привреде и занимања становништва, одлучује о војничким способностима народа и о његовој војничкој и политичкој улози у интернационалној политици. Такође нико пре није толико истакнуо колико прехрана једне земље делује на њезино држање у интернационалној политици и на њезине спољашње циљеве, нико у толикој мери није нагласио утицај финансијских извора на војничку и дипломатску вредност држава. Фуетер је такође уочио, истакнуо и можда мало и преценио важност модерне дипломатске службе, која се у том периоду управо усавршавала. Многе неуспешне потхвате он тачно приписује необавештености и погрешном рачуну о размеру снага које су у питању. Интересантно је, по том начину, његово тумачење зашто су се у почетку овог периода онако брзо савези склапали и развргавали, и поново између јучерашњих непријатеља против јучерашњих пријатеља склапали. Он то све тумачи недовољном обавештеношћу и војничкополитичким снагама које су долазиле у питање. Тек су се у пракси упознали размери снага у новим међународним сукобима, ориентација је постала лакша и савези стабилнији. Фуетер није догматичан, није филозофско-спекулативна природа. Он не своди све историјско догађање на једно начело, на један закон и правило. У свом колективистичком тумачењу допушта он и индивидуалне утицаје. Он управо истиче као један користан резултат своје, напред споменуте одличне Историје новије историографије (стр. 605), то што је показао да је велики део историјских погрешака изазван претераним генерализирањем појединачних запажања. Тежње и потребе људских заједница не могу се свести на једно, на један мотив и узрок (идејни, економски, верски итд.). Што је добра формална методска особина, Фуетер о сваком питању навађа изворе и најновију литературу, често је и оцењујући, указујући при том на недостатке и празнине у историографији и наглашујући проблеме који би се имали да реше. У том погледу, може се рећи да је споменуо све што је битно за овај период и дао једну узорну књигу и за школску употребу. Фуетер је велики противник романско - забавног причања. Он не наводи нигде анекдоте из приватног живота личности, у колико просветни гласншс , 3 св„ 1924.