Просветни гласник

200 Просветни Гласник

варској. Не би ли требало да познавање, било и само наше уметности, буде обавезно у нас за учитеље средњошколске (било и само за оне који се баве о националним предметима и о историји и географији у опште), нарочито данас када наша средњевековна уметност изазива заинтересованост и страних археолога и историка уметности, и када се том заинтересованошћу све јаче истиче наша немарност према њој? А што је главно од тога, свакојако би требало да знају сви учитељи, па и учитељи основних школа. У математичкој настави једва да је досада истицана вредност коју она има (још мање коју може имати) за естетичко васпитање. Али је ту добро што је математичка настава и несвестан фактор естетичкога васпитања. Већ сам ред бројева показује једну скалу, један ритам, који се још јаче истиче у извесним математичким операцијама, нарочито у аритметичким и геометријским редовима. Пропорције и еквације нас несвесно опомињу на хармонију, пошто се њима поставља равнотежа између разних количина. Да се при цртању геометријских облика мора пазити на симетрију, није потребно ни помињати, и то је готово једино што је у математичкој настави истицано за естетичко васпитање, — али се искусило и то да смисао за лепоте у облику није неминовно везан за геометријске облике, да стога и ту треба оставити да облици несвесно раде, а навикавати само на што тачније приказивање. — Што се решавања математичких задатака тиче, то код многих радост што је имамо када нам решење пође за руком, биће да потиче више од задовољења естетичкога но интелектуалнога чуства. Када решимо један математички задатак (задатак у ужем смислу, школском), тиме се обично наше сазнање не увећава, ту имамо само примену свога већ стеченог знања, свога умења, своје вештине. И ту смо, као и код ребуса, загонетке, нашли за слику прилику: наша концентрована снага јавила се у слободној примени, што све има нечега заједничког с игром, у чему је уједно и основа естетичкога представљања и стварања, и нечега заједничког с запетошћу и одапетошћу, у чему је основа естетичкога уживања. То видимо и отуда што се рачунски задаци заиста узимају и за игру, па и наш народ има веома много таквих задатака, који се зимских вечери решавају на селима упоредо са загонеткама и другим разним питалицама. На сваки начин да то не вреди за задатке који су „узети из живота", и код којих се иде за посредном и непосредном практичном применом, но само за оне у којих се не види никакав спољашњи смер, као што су нарочито задаци с неименованим и, још више, сопштим, дакле алгебарским бројевима, односно количинама. Никако се не треба бојати ових задатака, нити претерано истицати примену у математици, и покрај свега и социалног значења те примене, као што се она нарочито подвлачи у последње доба. Ми морамо математичкој настави одржати њезино формално значење, које се, као