Просветни гласник

Естетичко васпитање и националне знаменитости

199

примерима, подцењује и наше народно песништво, ако и јесу у њему, и у народним традицијама у опште, најјачи извори наше народне снаге, наше индивидуалности. Сасвим се заборавља она реч Платонова: „Хомеру је захвална Грчка на свом образовању", и губи из вида чињеница да су се од свих наших књижевника и уметника највише уздигли они људи који су с народних извора најдубље црпли и дубоко у себи очували успомене из своје завичајности. То нам најбоље посведочавају од старијих Вук С. Караџић и владика Раде, од најмлађих Борисав Станковић и Иван Мештровић. А оно „што је од поезије у народу живело и још живи, у деци поново оживети, један је од најистакнутијих задатака васпитања", вели један педагог. Не извршимо ли тај задатак, залуду ћемо упити за националном уметношћу, јер ње не може бити, ако душе наше омладине не будемо натопили остацима националне прошлости. Без тога Вагнер никада не би могао постати Вагнером, и немачка музичка драма не би никада могла славити ове своје садашње триумфе. Народ пак без традиција, исказаних у лепом облику, не може се таквом слављу никад ни надати; — ми можемо, јер да у нашим народним песмама лежи велика сила, и да она може избити и у облицима у којима се нисмо ни надали да ће избити, показао нам је наш гениални Иван Мештровић. И какав бисмо неопростљив грех учинили сами према себи када бисмо пропустили да наша омладина од такве плодоносне силе прими што потпунији утисак, те да ова и њезине снаге стави у покрет и прикаже их и опет у сада још и неслућеним облицима (од прилике онако како су хомерски мотиви приказани у грчкој трагедији). А тај ћемо грех учинити ако пустимо да регистарска и ценовничка литерарна настава дође до превласти, која ће бити исто тако јалова као што је била и пређашња граматичка; она би нас могла лишити управо најлепших плодова наше будућности. У историји и у географији не истичу се довољно уметничка дела и њихова попришта, и није реткост да нам ученик сврши средњу школу, а да за најважније појаве грчке уметности или ренесанса (и то, и у најбољем случају, ренесанса само уИталији!) зна само по имену, а да се никаква представа не везује за то име. И што се не зна страна уметност, то би се, не велим оправдати, али објаснити дало „нашим приликама", — али шта да чинимо када се ни саме „наше прилике" не познају, и ученик наш ништа не зна ни о заиста правим уметничким творевинама нашим, као што су Наупара и Љубостиња, Ђурђеви Стубови и Грачаница? Сећам се да један ученик шестог разреда није знао ништа о Студеници, чак ни то где је она, па ни да је у Србији (онда још у старим границама њезиним). Вгипп је неуморно указивао на вредност правилнога виђења и истицао важност археологије нарочито за гимназије. Биће да је његовим подстицањем постало изучавање старе уметности обавезно за учитеље средњих школа у Ба-