Просветни гласник

198

Просветни Гласник

цима (некада називана етимологијом, па доскора и у нас) није ништа друго до синтакса. Али ако смо ону сметњу и пребродили у теорији (у наставном плану), у пракси још нисмо, што се види и по граматичким задацима који се још непрестано задају у нашим школама, — живи сведоци нашега веома слабог напретка у методици матерњега језика. Стара се струја (формалистичко-граматичка) још одржава, ако и јења, а поред ње се јавља сада и у нижим разредима литерарно-историјска, такође формалистичка, која такође неће више добра донети. Пре је граматика прогутала језик, сада може наступити опасност да литерарна историја прогута књижевност, а то ће бити ако каталог писаца и регистар њихових дела буду — не важнији од самих књижевних дела, него ако се у опште сувише рано буду тражили (ако се баш не може без њих) и поред књижевних дела којима наша омладина треба да се непосредно уводи у националну књижевност. Није редак случај да се нашим ученицима износи нека врста књижевног јеловника с ценама (т. ј. готовим судовима о њима), а да сама јела никада и не виде и не окусе. Једнога је ученика питао учитељ литературе како се зову Гундулићеве изгубљене драме, и када ученик није умео на то питање да одговори, сав се згрануо пред таквим незнањем! Други пак, учитељ немачкога језика, запитао је једнога ученика, на приватном испиту, каква је драма Шилерова Орлеанка девојка. Ученик је разумео питање (боље да није!), знао је да треба да искаже свој суд, који би од прилике одговарао бројевима 1, 2, 3, 4, 5 (пошто се у нас у школи готово све на то своди), и бојећи се да једном Шилеру не призна и сувише много, те тиме не изгуби што од свога критичног ауторитета, одговорио је да је осредња. „Не осредња него слаба", учитељ ће на то с пуним поуздањем, уверен да је однео победу и над Шилером и над учеником, — и то је било све што је учитељ имао да пита и ученик требао да зна о тој Шилеровој драми. 1 ) Та струја, која је сама себе лепо окарактеровала у овим истинитим и скорашњим (ако и предратним)

>) „Место да се кандидат пита о томе шта је читео, и то да се пита удубено, стављају му се питања која немају никаква посла с лектиром, и може се одговорити на њих без унутарње зрелости, из пукога памћења. — Мени се чини да би у свакој бољој школи требало забраниши сваки говор о лиСператури која се не познаје 011о уоп Огеуегг, пег Оеи1$сћипигпсћ1 а1з \Уе$> гиг паИопа1еп Ег2.1ећигц>, ^е\рг\^ 1921, стр. 288 и 287). — Најбоље је може бити о том писао Сшб1:ауе [^апзоп у опширном предговору (а и иначе) уза своју Историју француске књижевности, што сваки наставник књижевности треба дубоко да уреже у срце. Навешћу само ове речи: „У књижевности, као и у уметности, не смеју се губити из вида дела, бескрајно и безгранично прихватљива, и о којима се никада не може тврдити да им је садржина исцрпена и формула утврђена. То ће рећи да књижевност није предмет знања: она је вежбање, укус, уживање. Она се не зна, она се не учи: она се практикује, негује, воли. — И тако је књижевност један инструменат за унутарњу културу: у том је њезина права задаћа".