Просветни гласник

Естетичко васпитање и националне знаменитости

197

од дивних орнамената њихових. Тако цртање, код кога се увек одржава однос дела према целини, не може сметати задацима естетичког васпитања, - а што ће оно потпомоћи и схватање историјскога развоја, то нама заиста неће бити на одмет, јер и онако показујемо веома мало смисла за тај развој. Ово вреди за садашњост; буде ли за будућност излишно, - тим боље. У литерарној настави се веома много полаже на формална, граматичка и стилистичка, па и формално-поетичка објашњења, а до целине дела, до њезине идеје у приказу, или и до простога уживања у том приказу (што ће свакојако бити понајважније), једва да се и долази. Пре је наша литерарна настава још више патила под граматичким теретом, када су наставници наши замишљали да је читава књижевност ту само ради граматике, читанка „граматичка лабораторија", и да у свему морају наследовати Даничићу, па су чак, као што на професорском збору рече једном један његов ученик, и креду зарезивали по његову начину. Један ми је некадашњи ученик наших средњих школа причао из свога гимназијског живота ово: „Били смо у другом разреду гимназије, и из српскога је језика предавана наука о постајању речи. Нисмо разумели ништа, и знали смо само оно што смо напамет научили. Наставник нам је био Даничићев ђак, и тиме се често хвалио. Кад је предавао о чему, обично је отпочињао: Једни научници веле о том овако, други овако, а ми велимо, — и онда је (ваљада и он с кредом, зарезаном а 1а Даничић) приступао табли и сву је исписао биће каквом наизуст наученом лекцијом свога учитеља, која је сва киптела од стармх гласова и облика, а ми је баш ништа разумели нисмо, а може бити ни он не баш све". Те се традиције још и данас помало (може бити и помного) осећају, и ако су се ти наставници и изгубили, и из наставнога плана нестао онај педагошки попзепб (1. разред — гласови; 2. разред — постајање речи; 3. разред облици; 4. разред — синтакса), по коме је наставно градиво било распоређено као у каквој стручној филолошкој компендији. Овде је било сасвим рђаво примењено начело о примени научнога метода на наставни, или (ако се у опште и мислило на педагогију) начело од простога к сложеном, јер је оно ту долазило у сукоб с другим, од познатога к непознатом, од ближега к даљем. Као што се у хемији мора почети од познатих тела, па тек онда прећи на њихове елементе (дакле прво од ваздуха или од воде, па тек онда на кисеоник и азот или водоник и кисеоник), тако се исто и у језику мора почети од реченице и речи, па истом онда прећи на облике и на гласове. Детету треба показати прво да се наш говор састоји од реченица; од реченице треба полазити (дакле управо обратно нашој досадашњој пракси), и на њој му и у њој износити елементе и њихове функције, а не апстрактно и без икакве везе. И такозвана морфологија или наука о обли-