Просветни гласник

204

Просветни Гласник

земље и народа, него и у свом властитом и непосредном, — јер није ту у питању само одржавање историјских споменика и општега добра, заједничких економских интереса (насупрот искоришћавању природних снага са стране појединаца), него и схватање и уметности и природе као идеалнога добра, као заједничкога имања свих слојева народних. Од колике ће користи бити по смерове и задатке школине када она доведе своје ученике до свести да природу не треба посматрати само као извор за подмирење наших потреба, или као извор за материалну добит, него да се она може и несебично посматрати, да и такво посматрање задовољава наше потребе, наше више потребе, и спрема нам велика уживања, — моћи ће се заправо сазнати када се то уживање осети, и када се осете последице таква уживања. Под једним заједничким појмом националне знаменитости, обухваћени су природни и културни (у овом чланку већином с ограничењем на уметничке) споменици једне земље. Природни и културни споменик пак у опреци су један према другом, јер други претпоставља увек човечју руку, док је први искључује, па према томе и када се о природи ради, где се год јави удео човеков, престаје природни споменик; стога ни енглески врт, а камо ли француски, не може бити природни споменик, колико било да је иначе знаменит. Ни једно дрво, и када је оно најинтересантније својим развојем или чим било другим, није природни споменик ако је засађено човечјом руком или се развија у људској култури. За чувени топчидерски платан пред кућом кнеза Милоша не знамо поуздано како је постао, — али све и да није засађен човечјом руком, не бисмо га могли сматрати природним спомеником, јер се находи у једној култури. Али то опет, с друге стране, никако не крњи његову знаменитост, и он је уједно и једна природна лепота, као и многе друге природне појаве које не улазе у природне споменике.') Међутим, свака биљка, свака животиња која се слободно у природи развија, свака наслага камења, свака излокана или издубљена стена или под утицајем воде начињени свод или лук, природни су споменици једнога краја, ако су у опште ретке појаве или ако се у том крају ретко находе. Тако н. пр. могу бити кукавица, рода, смиље, циклама, 2 ) итд., природни споменици кога краја, док у другом нису. И дужност је свакога краја да свој природни споменик, колико је то год могућно, очува и одржи: док се у једном крају једна биљка сме слободно тргати, у другом ће бити забрањено да се чупа. 3 )

Ј ) С друге стране опет имамо случајеве у којима природна појава није или не мора бити и природна знаменитост него културна, н. пр. таковски грм.

2 ) Сус1атеп еигораеит; цикламу наши ботаничари називају скрж, колутка. Сељанке, Хрватице, у околини Опатије, с Вепринца и других села, зову је ослицом.

3 ) Врло инструктиван члаџак о природним споменицима и природним знаменитостима у опште имамо од Д-ра Симе Тројановића у Просветном Гласнику за 1921,