Просветни гласник

240

Просветни Гласник

У тој стварној али гипкој доктрини, предвиђени су извесни правци и поједини стожери око којих ће се организовати решење. Желим да определим те тежње, које због њихове моралне привлачности могу послужити као центар стицања свих духова и воља. * * * Наш покрет је прожман модерним духом. Да ли треба рећи да смо непријатељи класичног идеала? Ни у ком случају. Ми желимо корак унапред, и сагласност у томе није тако лака као што би се могло поверовати. Многи, несвесно, гледају у назад. Најразличнији закључци извучени су из рата; они ће још дуго произлазити. Наша победа је свршено дело. Али, да ли нам ко може дати потпуну сигурност за будућност и задовољство прошлости? Појављује се сада педагошки национализам, нагон да се просто примене стари принципи традиције и да се ослободимо сваког страначког реформативног утицаја. Узмимо тај принцип, али га обновимо, обогатимо га и преудесимо га друкчије. Традиције су мртве ако у себи немају особину подмлађивања. Традиција треба да буде дух а не правило. Нама се чини да је школа заостала с погледом на живот и свет. То је вештачки, затворени свет. Једно поколење ствара друго; мегоде и формуле се преносе од наставника ученику, од ученика који је постао наставник новим ученицима. У коме случају постоји тај додир чија је реалност тако покретма? Наша настава одговара само приликама од јуче или прекјуче. Није довољно да одговори само за данас; она мора да одговори и сутрашњим приликама, у колико се будућност може предвидети. Шта разумемо под модерном наставом и реформом? На првом месту да утилитарна функција наставе буде у директном припремању за живот. Ни један младић не треба да заврши студије, а да не зна садањи свет и актуелне проблеме. Не треба да његова пажња буде сконцентрисана на далеку прошлост, и да му памћење буде испуњено и уморено нејасним формама ишчезлог човечанства. Ма какво да је богаство и вредност историје, она мора да подлегне садашњици. Неизлечиви анахронизам интелигенције је тежак откуп за архаичну формацију духа. Свака дисциплина биће измењена жељом да се васпитавају духови, карактери и воље. Старо образовање силази са жаљењем низ низбрдицу прошлости. Нова настава, чим буде садашњица испитана, неће допустити детету да гледа у прошлост. Из тих принципа произлази техничка настава највећем броју дечака, или у најмању руку припремама за то; затим стварање грађанске и моралне свести; настава хигиене и неговања здравља. О томе олакшању програма говори цео свет, само што нико не пристаје да ради на томе,