Просветни гласник

254

Просветни Гласник

су оба става примењивана на све појаве у опште и који јб када и како погоднији или „легалнији", друго је питање. Али да би се разумеле душевне појаве које нису наше, потребно је, преживљавајући их поново, стварати их, или, стварајући их понова, преживљавати их. То је свакако уметнички посао, а не посао научника. Отуда је бољи творац и приказивач дечје душе један уметник него један научни психолог. Одбацујући индивидуалне вариације, јер индивидуално није ствар науке која хоће §епиз, одбацује се најсвојственија својственост душевног живота: његова битна и интимна слободна индивидуална природа. Бар у проучавању психизма једини је кључ наша интуитивна способност којом стварамо психичко из нашег психичког, душу која није наша из наше сопствене. Проблем психологије детета тако води у општи проблем изучавања психизма и у проблем метода тог изучавања. Он се, у основи својој, везује за сличне проблеме, и, најзад, води у један централни проблем савремене психологије и филозофије. А кад је психологија основа педагогије и кад је психологија детета „неопходна основа педагогије" како мисле Ог. Тгасу и Ог. 81лтрЈ1, онда је основни проблем филозофије, проблем научног и интуитивног става, још несумњивија основа за свако начелно расправљање о педагогији. Потребно је дубље ући у проблем васпитања, образовања и стварања душе, који је основни проблем педагогије, сем ако она неће да буде механичка пракса утврђених шаблона или површна психотерапија. Шта може дати научна психологија, и то научна психологија детета, може се видети добро из врло збијене и синтетичне књиге Ог. Тгасу-а и Ог. 5^'тр!1-а коју је Г. Јовановић превео. Са немачкога? Дело је доживело седам енглеских и четири немачка издања; али је преводилац заборавио да каже са кога је језика превео дело. Да је превод са немачкога, види се по тешким реченицама и конструкцијама. И поред свег тог што преводилац признаје да је због тешког стила морао да одступа од дословног превођења да би дело било разумљивије, оно је остало врло непријатно и рђаво за чигање због врло многих штампарских грешака и због рђавог превођења. Веровагно из оба ова разлога, има реченица које постижу савршену неразумљивост и неписменост. Није било добро пустити књигу, тако слабо преведену, без брижљиве коректуре. Јер, она је, у првом реду, намењена ученицима учитељских школа и студентима.

ВЛАДИМИР ВУЈИЋ