Просветни гласник

ЈОВАН СКЕРЛИЋ Госпође и господо, ј ) На данашњи дан, пре десет година, престало је куцати једно велико срце: умро је, од изненадне, мучке смрти, као орао громом погођен, Јован Скерлић, тако млад — у тридесет седмој години —, тако бујан и борбен, да нико није могао поверовати у чудовишну вест која је поразила Београд тога сунчаног мајског јутра. Само нека паклена коб могла је одагнати у гробни мрак онога који је тако волео светлост, у вечни мир онога коме је тако годила животна граја. Пред тим језивим чином, сви смо занемели, прожети леденим осећањем људског ништавила. Одонда, толике сурове, вратоломне године навикле су нас на смрт, и на све облике њене: растанак, резигнацију, заборав, па ипак пријатељи Јована Скерлића још осећају онај дубоки, лични бол који им је нанела његова смрт, и који ће остати будан у њином срцу. Они увек са истим болом прилазе његовој успомени. Имајући данас тужну част да, у име својих другова, поздравимо сен драгога учитеља, држимо да ћемо јој се најбоље одужити ако ново поколење подсетимо на дело Јована Скерлића, дело које је само собом најречитији пример, најбољи подстрек младим духовима. Али како да се за непуно пола часа прикаже једна тако обилна и разнострука, тако грозничава делатност ? Срећом, Г. Јован Жујовић, коме смо сви захвални на части коју нам чини председавајући овоме побожном скупу, Г-ђица Катарина Богдановић, једна од Скерлићевих ученица које је он највише ценио, и Г. Коста Јовановић, његов стари политички друг и лични пријатељ, олакшавају наш задатак. Јер у Јовану Скерлићу било је више људи: један професор сав предан школи, један књижевни критичар и историчар, један неуморни сејач напредних идеја, један национални борац зидар будућности. И само његово књижевно дело — на коме ћемо се нарочито задржати — тако је разгранато да га није лако обухватити. Он је не само

') Говор држан на свечаном помену ; 15 маја 1924, у дворани Новог Университета. ирооввтни глдсник, 5 св., 1924, " 17