Просветни гласник

258

Просветни Гласник

приказивао сваку нову појаву, у скоро свима књижевним родовима, него је радио и књижевну историју. Бавио се не само српском, него и француском, и упоредном књижевношћу. У њему се тај живи интерес појавио врло рано. Још у четрнаестој години, он је читао, имао свој сто, своју библиотеку, и почео писати по дечјим и шаљивим листовима. Запојен социалистичким идејама, истакао се још као гимназист у ђачкој дружини, а затим својим семинарским радовима на факултету. Пред нама је његова прва књижевна расправа, рађена 21 и 22 фебруара 1896: о Шилеровим Разбојницима. Скерлић најпре истиче нелагодан положај ђака који још не уме да рашчлањава своје утиске, који се устручава дати своје лично мишљење, „јер има више изгледа да ће бити погрешно но тачно, и, ако буде тачно, да ће бити рђаво исказано", најзад ђака који је у недоумици: или да се ограничи на просто набрајање напомена, или да се изложи опасности да изгледа претенциозан ако прошири границе свога задатка... После овога тачног и вештог увода, он се упушта у анализу драме, и одушевљава протестом двадесетогодишњег Шилера против тираније „постојећег поретка". Његов стил већ носи лично обележје. „Цела драма личи, — пише он, — на горску бујицу, која са пеном и хуком скаче преко стења и препона..." И завршава: „Ја склапам књигу са дубоким и непромењивим уверењем да сам, у овоме случају имао посла са песником „по милости божјој", правим песником, човеком који није глух према јадима свога доба, и који своје искрено осећање није увијао у мртве преживеле формуле, но га је исказао слободно, смело, јако, дикцијом достојном и песника и замисли..." Зар ово није, у клици, цела Скерлићева критичарска идеологија? Овај први Скерлићев оглед, са исправкама и напоменама његовога професора, чита се са радозналошћу и поштовањем. Осећа се да ученикова рука већ чврсто држи перо, ма да још невешто. А са стране, поред мало утрпаних љубичастих редова, одмерен и поуздан рукопис учитељев. „Шилер је Карлу Мору — пише Скерлић — позајмио своју крв и своје месо. А што је ипак [Мор] тако необичан, то је с тога што је један Шилер". На то Г. Богдан Поповић примећује: „Један је и Шекспир, па ипак —", то јест: па ипак успева да уђе у тако различите душе. На Скерлићево карактерисање сваке личности у драми, професор додаје: „Није интересантно било какве су поједине личности; то није ни тешко карактерисати. Важније је било рећи како нас оне задовољавају, да ли су оне у драми на свом месту, да ли је боље што их има ту и што су такве, или би било боље да понека од њих није ту..Л Дирљив су и симболичан диалог ови укрштени редови; из њих севају варнице, које ће се претворити у пламен. Као да гледамо