Просветни гласник

Сметана и његова „Моја Домовина"

279

Свака од тих поема има садржину. Основну идеју садржине скицирао је, мање или више детаљно, сам Сметана, али дефинитивну песничку заокругљеност садржају сваке поеме из циклуса Ма у 1 пзг дао је тек Сметанин пријатељ Д~р Зелени, а Сметана је ту песничку интерпретацију тих својих композиција усвојио. Музичка дела са програмом, чак и онда када у њима преовлађују чисто музички елементи, апсолутно-музичка лепота која се развија из чисто музикалних разлога, као што је случај у овим Сметаниним поемама, могу да се осете у пуној лепоти тек онда када се познаје њихов садржај. С тога ћу ја читаоце Просветнси Гласника и упознати са садржајем симфонијских поема из циклуса Ма у1п51. Вишеград, древна резиденција кнежева и краљева дома Пшемисловића, дизао се на брежуљку изнад Прага и огледао се у хучној и широкој Влтави. Али данас од вишеградских палата стоје само рушевине. У визији песника, при погледу на те рушевине, буди се слика легендарног народног певача Лумира који, ударајући у жице своје варите, пева о сјају и слави прошлих дана. Вишеград сија у блеску народне моћи. Витези су на окупу у њему. Ту се разлеже песма, ту звони јека убојног заноса и чује се звекет оклопа и мачева и рзање атова. Народ, у напону величине, пркоси снагом и слави победе и победнике. Али: то је било. Пред очима песниковим данас стоје само злехуде рушевине града Вишеграда, символ прошле славе, символ да је слобода изгубљена после страшних окршаја. И песнику се причињава да чује болне и сломљене звуке Лумирове варите који се ломе о пусте зидине некада сјајног Вишеграда. Понос и тугу националисте Сметана је исказао овом ванредном звучном песмом. Вишеград је пао, али је остала чешка земља, дивна, бујна, богата. На веома оригиналан начин Сметана нас помоћу музике води кроз своју отаџбину. Велика река Влтава, која извире из Шумавског горја, протиче кроз целу Чешку, и својим таласима мије и бедеме стародревног Вишеграда. Да би нам описао своје родно тле, Сметана нас доводи на извор Влтаве, која избија из Шумаве у два прамена: један је топао, други хладан. Две флауте се гибају, њихови мелизми се ломе, вију, прелећу, као мали сребрн поточић преко белутака, док у ваздуху негде звони широка чешка песма. Идући током поточића, ми улазимо у шумску тишину, кроз коју одјекују звуци ловачких рогова: ритери су у лову; избијамо из шуме у долину, кроз коју звони песма веселе сватовске поворке, пикантна, ритмичка, у којој сирови народни акценти тако верно цртају темперамент чешког сељака, а Влтава и даље шуми, све већа и бујнија. Изненада, мир. Промакли су сватови, и ноћ се спушта. Сребрн звон Влтавиних таласа бива јаснији, почиње и месец