Просветни гласник

286

Просветни Гласнмк

пред светлошћу дана. Али то није нека нарочита фотофобија, неко нарочито осећање непријатности које је проузроковано светлошћу. Затварање очију долази отуда што је нејзко створење до доласка на свет живело у мрачној утроби материној, у којој није могао дејствовати никакав надражај светлости. Сада, изишавши на светлост дана, оно претрпи необичну промену: сноп светлосних зракова заспе његове нежне очи свом снагом својом, и пред таквом бујицом надражаја очни капци, разуме се, морају да се затварају. Али после кратког времена прилагођење према светлости је извршено. Очи неодољиво жуде за светлошћу. Светлост постане нужна погодба за живот ока, као што је ваздух нужна погодба за живот плућа. Што се тиче боја, дете и њих почиње да разликује доста рано. Већ на неколико месеци после рођења, кад се пред њега ставе два предмета од којих је један обојен црвеном а други црном бојом, оно пружа руку да дохвати црвени. Изгледа да неке упадљивије боје, као што су црвена, плава и жута, претпоставља другим бојама. Но никаква значајна правила у томе погледу не могу се поставити. Из тога што дете пружа руку да дохвати црвени предмет, не може се извести закључак да оно црвену боју више воли од осталих боја. Могућно је и вероватно да црвена боја, као драстична, представља надражај јачег интенситета, и као таква изазива моторну реакцију сасвим несвесно. Ту не постоје никакви принципи. Разна деца показују различиту предилекцију за боје: неку привлачи једна, другу друга боја. Да ово претпостављање једних боја другим бојама не значи никакво свесно интересовање за овај или онај осећај, види се и из тога што сам акт пружања руке у ово прво доба дечјег душевног живота представља један неразуман акт. Рука се пружа и за обојен предмет који је удаљен. Значи да дете нема представу о одстојању. Даљину оно не уме да цени. Та неспособност за процењивање даљине опажа се чак и после годину дана. Ми сви из искуства знамо да дете, чак и кад почне да хода, чини покушаје да дохвати месец! Сасвим сигурно можемо оценити способност дечју за разликовање и распознавање боја у доба када дете почне да говори — дакле после две године. Дете научи да тачно покаже оне боје које се именују, или, обратно, да именује боје које се покажу. Разуме се да то зависи од вежбања. Ако се дете не вежба у распознавању боја код куће, оно их неће упознати. Има заиста деце која не познају ни основне боје чак и онда кад ступе у школу. Истина, та неспособност за разликовање боја може бити последица неког дефекта самог органа вида. У том случају, она представља болест која је у науци позната под именом „далтонизма". Али у већини случајева, готово увек, ова неспособност за разликовање боја или ово слепило за боје јесте последица невежбања, Дете не познаје боје, јер није вежбано у њихову разлико-