Просветни гласник

једна приватна основна школа у Србији у првој поли XIX столећа

295

што се у то доба, кад се Лаза вратио у Осек, десила у вароши нека крађа, а он је почео у то време трошити новац, који је убрзо и уситнио. С тога га затворе и узму на испит. Том приликом он изјави како је био учитељ у Србији код господара Луњевице, „који има имања у Шапцу и Луњевици", и како је од њега покрао онај новац који је трошио 1 ). — Стари Луњевица донекле је терао ову ствар, па је после дигао руке од свега. Сума коју су лопови придигли није била баш толико велика; али је Луњевица веровао „да га од тада почиње бити баксуз, јер је лопов имао погане руке". У једном тефтеру забележено је 1829 године: „Видисмо паре. Сандук здрав с новцима био у суботу 7 септемврија у соби обијен и поаран. Из којег пара однело се 600# цесарски и 50 комада рушпи и у три кесе двеста комада орлаша и преко овога више реченог имала једна кеса од 30 талира у сандуку распечаћена, а конз нађосмо у сандуку и узесмо". На другом месту, у истом тефтеру и под истим датумом: „Страдао и поарат јесам и потом страданију седми дан отишао сам у Крагујевац Његовом Књажевском Сијателству, однио сам собом што је иза поаре остало 200 дуката рушпи и предао Нкшићу хазандару на аманетЂ и 4 ное. 1830 дошао сам у Крагујевац и призвао Марка бившег скелеџију, а сада хазандара и реченог Ћир Нкшића и њина момка Павла, те стави ми у протокол истог датума тоест 4 ноем. како остају наши новци на аманету код њи". О Луњевичином трагању за новцима налази се копија једног писма, али без означења коме је оно упућено. Писмо је писано у Луњевици 1839 год. и гласи: „Високородни Господине, Вашему је Високородију познато да сам писмено /федао заради они моји покрадени пара у Немачкои, не сумњам да Ваше Високородије није и конзулу Немачком ту ствар преставило, зато умољавам Ваше Високородије да би ми на знање дали, хоћу ли надежду какву имати или не, а ако никаква одговора немам то сам принужден у контуманац ићи и новце потражити. Поздрављајући Ваше Високоблагородије јесам покорни слуга Никола Милићевић". На ово писмо одговорило је начелство округа рудничког како је од попечитељства иностраних дела извештено, посредством цесарскогкраљевског конзулата, да Лазар Томић, аустријски поданик, „нема нити движими ни недвижими добара, те се од реченог Лазара дуг из тог узрока наплатити не може" (№ 1106, 29 марта 1840, у Брусници). II После ових биографских података, прелазим на разматрање појединих предмета који су се учили у приватној школи.

А доцније то је причао, кад,би се опио, ињегов саучесник у крађи, Марко.