Просветни гласник

382

Просветни Гласник

6. Жали се једна стара госпођа, писмом, да јој један ученик који послужује код њене укућанке наноси штету, да је врло дрзак и безобразан и према њој и према кћери њеној, да им добацује најсрамније речи, итд. Ученик, дете из села, брани се тим: да је та госпођа у омрази с госпођом код које послужује; да се често свађају и једна другој чине пакости; да мора да послуша госпођу која га храни. Поклоњена је вера ученику, али је посаветован да се он никад не умеша у свађу њихову, да никоме не рекне ружне речи. У другом писму госпођа понавља тужбу против тога ученика, и додаје: како јој он сад пркоси да јој тужбе не помажу, називајући је матором вештицом и још неким погрдама. — Ученику је наређено: да, остави на миру ту госпођу, јер ће — ако се тужба опет понови бити отеран из школе. Не да се уразумити дете које старији подстичу на зло. Дошла је стара госпођа да се усмено жали на тога ученика. Полиција му, вели, не може ништа, јер је ђак, па има своју школску власт. „Све је безобразнији! Нисам свога века чула ни најгорега човека да онако срамне речи говори". Ученику је наређено да се одмах исели из тога стана. Ко ти није дошао да протестује против те наредбе! Чак и један адвокат уверавао је директора : да на основу неког законског наређења он нема права да издаје такве наредбе; да ће се жалити и лично министру, па и даље... Стиже и отац учеников, један сеоски пискарач. Почиње молбом; завршава претњом. Да би му дете остало у тој „честитој кући", изјављује да га не да више у школу, кад се тако незаконите наредбе могу доносити у школи. 7. Једнога дана срете директора на улици један давнашњи познаник његов. Његов син, данас чиновник на лепу положају, био је, раније, директоров ученик. А унук му је сада, вели, ученик у једној од гимназија београдских., „Баш да ти се пожалим, вели, на неке колеге твоје ! Чудим се како и зрели људи могу да буду по некад прави ситничари... Мој унук, разговарајући с друговима својим, рекне у шали - као дете — о једном професору свом: „То је матори магарац!" Неко то достави, и помисли! — Професорски Савет одлучи: да га истерају из школе... Може бити да је дете и рекло те речи, али зар један озбиљан и паметан човек треба то да прими к срцу? И за ту једну реч истерују дете из школе!..." Шта би могао директор своме познанику, на овакво резоновање његово, да рекне, осим да му упути оне невине речи које је унук његов упутио своме професору?