Просветни гласник

Деци у помоћ!

381

је њен јединац добро дете, да је вредан ученик, па није ни долазила у школу да се обавештава о њему. 4. Делила се помоћ из фонда за сиромашне ученике, по избору који су извршили сами ученици. Мати једнога ученика долази у школу, и љутито пита: Зашто њен син није добио помоћ, кад му је отац погинуо у рату. Објашњено јој је да га другови нису изабрали јер су, ваљда, нашли да има од њега сиромашнијих и бољих. Није то могло умирити раздражену жену. Протестовала је зашто се њену сину не даје благодејање, што му нису дате књиге. „Да је реда и поштења у овој земљи, он би добивао и одело, и обућу, и све што му треба целокупно издржавање!" Кад су му прегледане оцене, видело се да има више слабих него добрих. Да такав ученик треба да има државно благодејање, и да треба, с неке стране, да добива целокупно издржавање — то тражи мати његова — једна Београђанка. 5. Правилима школским је регулисано, а и само се по себи разуме, да учињену штету у школи, ако се не сазна ко је ствар оштетио, морају платити сви ученици тога одељења у којем се десила штета. Тако је у свима школама; тако је било и пре -10 година. У једном одељењу учињена је била штета. Кад се није дознало које учинио штету, наређено је ученицима да скупе двадесет динара, колико је износила оправка. Један ученик изјави редару да не да ништа на оправку. Упитан о том, одговорио је: да му је отац рекао да не мора то да плати, и неће да плати. Директор нареди ученику: „Иди одмах кући, и кажи оцу да те је директор отерао из школе. Кад твој отац не да пола динара, не дам ни ја теби да долазиш у школу". После кратког времена, долази родитељ тога ученика, и без пријаве упада у канцеларију директорову, водећи и сина, па још с врата отпочиње оштрим гласом: „Да видим ко то тера мог сина из школе!" Директор нареди детету да изиђе, а родитеља понуди да седне, па му мирно каже: да је у одељењу у којем је његов син учињена штета; да се није могло сазнати ко је кривац; да, по Правилима школским, учињену штету морају накнадити сви ученици тога одељења; па им је наређено да прикупемеђу собом (неко динар, неко пола динара; сиромашни се ослобађају) двадесет динара; да је његов син изјавио да неће да плати свој део, јер му отац не да; да је стога уклоњен из школе, итд. „Јесте, ја сам рекао да нећу да платим, и то опет понављам. Ако је мој син учинио штету, платићу, а за другога нећу да плаћам... Ви не смете моје дете да терате из школе, јер оно није ништа скривило"... Даље објашњење било би излишно. И отац и син отишли су из школе. Отац је сипао на директора такве речи које се чују, ваљда, у круговима у којима се он креће.