Просветни гласник

380

Просветни Гласник

влачили ученике из разреда у разред, немају ни права, на свршетку школе, обарати те своје ученике и убијати им будућност, јер „куда ће, и за шта су та деца кад им се не допушта да прођу кроз тај несрећни испит зрелости ?!" Помиње се као разлог, уз молбу, да нашој држави треба још много школованих људи, да би се спречио улазак у државну службу нешколованим и неспремним... А наставници мисле да им није дужност да узимају у обзир и такве молбе. Они имају друге разлоге, који се не поклапају с родитељским жељама. „Нисам ја крив што вам син неће да учи, па, наравно, не може ни да зна". Ево неколико слика из школе, из којих ће се видети какво је стање у школи, па ће се, после, моћи говорити о средствима која се морају употребити зарад поправке онога што не ваља. 1. О једноме ученику из нижега разреда рекоше другови његови: да често има новаца, да има повелике суме, да троши много. При испитивању, које је трајало два-три дана, ученик је, добивши обећање да ће бити заклоњен од сваке казне, да неће бити проказан ни родитељима ни наставницима, да другови неће ништа дознати, признао да је новац својих родитеља узимао из једне куверте у орману. Не зна тачно колико је узео, али мисли да сума износи 200 -300 динара. Новац је трошио нешто на посластице и неке ситнице, а велики део новца дао једном старијем ученику из друге школе, с којим се био здружио и који га подстицао да новац узима из куће. Мати ученикова, врло изненађена овим саопштењем, дала је директору обећање да неће своме сину ништа говорити о проневери, а да ћо „куверту" боље чувати и на сина више пазити. 2. Једна госпођа долази да се обавести о успеху свога сина, наравно пред крај тромесечја. Ни у једном одељењу онога разреда у којем је, по казивању материну, нема га уписана. Најзад, директор га потражи у уписници за прошлу школску годину, и нађе да је остао да понови разред. Не казујући то матери, он се, у почетку нове школске године, бајаги уписао у старији разред и купио књиге. Пуна три месеца, он иде сваки дан од куће, кад је време за школу. Није се уписао; није књигу ни видео три месеца; није ништа радио, а јео је џабе материн хлеб, и ко зна с ким је и у чем проводио време, место да иде у школу. 3. Дете од 13 година, јединац једне пензионарке, која с малом пензијом тавори и ради помало туђе, да би за сина имала више, ударила је у горак плач кад је од разредног старешине добила извештај да јој син нема ниједну добру оцену. Зашто ? Јер није имао ниједног уџбеника. Сав новац, добивен од матере за књиге, утрошио је одлазећи у биоскоп и купујући којекакве беспослице. Мати је веровала да