Просветни гласник

388

Просветни Гласник

свој џеп њихове прилоге за поплављене ? Може ли се веровати да је таква несрећна мисао могла понићи у глави дванаестогодишњег дечка? Да није слушао такве разговоре у родитељској кући? — Мати лаже, да би заклонила неуредног сина свог: потписује му лажна уверења да је био болестан, и ако му ништа није било. — Мати заклања свога сина који је вршио крађе у школи. — Један ученик вели о своме наставнику да не зна предмет који им предаје. Зар је он, у младим годинама својим, могао прибрати толико знања да може контролисати знање свога наставника? Искључена је могућност за то, већ је дечко, свакојако, слушао од старијих својих такав суд о наставнику. А тај суд, и кад би био тачан, не би се смео казивати пред децом. — Деда брани унука, који је назвао магарцем свога наставника... Отац... мати... мати... отац... деда — час један, час други родитељ, па чак и деда, помажу, упућују децу своју да чине оно што не треба, оно што не ваља; заклањају њихове погрешке, прикривају их од наставника; труде се, на разне начине, да провуку децу своју кроз школу, не старајући се да им деца што науче. Школска година једва броји 200 радних дана. У те дане деца остају у школи просечно 4 часа. Све остало време у току календарске године, све време у току школске године, осим поменута 4 часа, деца проведу ван школе, далеко од наставника. Остављена су деца под управом наставника, рачунајући по часовима, свега један месец, а једанаест месеци под управом својих родитеља. Ако надзорнички надзор и не одговара потпуно захтевима педагошким, а он је довољно јак, сталан и одмерен. Родитељски је надзор лабав, неједнак, ретко кад смишљен, а обично недоследан; понекад директно штетан. Није мали број родитеља који пред својом децом говоре неповољно о наставницима. А где год родитељи тако чине, ту највише' штетују њихова деца. Многи родитељи говоре пред децом најружније о лицима која су на врху државне .управе, говоре с подсмехом о свом народу, а то деца лако примају, присвајају та мишљења и исказују као своја уверења. Псовка, свађа, грдња — све то деца чују; превара, обмана, лаж, ништа се то од деце не може сакрити. На улици деца чују свашта, виде много којечега, најмање лепога. У возу, у трамвају, често као у механи, падају речи опоре и ружне. И пре рата, и много раније, и увек, било је деце с моралним дефектима; од рата њихов се број много увећао. Па и погрешке које деца чине излазе из врсте дечјих погрешака. Јављају се злочини, који откривају будуће зликовце. Сви који су позвани да воде старање о васпитању омладине, сви прави пријатељи свога народа, озбиљно забринути, питају се: шта да се чини? С правом се тражи од школе да што више пажње