Просветни гласник

408

Просветни Гласник

чула вида, слуха, мириса и укуса, сви се психолози у главном слажу у врстама њихових осећаја. Али чим се пређе на осећаје чула пипања, настаје размимоилажење. Једни у чуло пипања рачунају само четири врсте осећаја: осећаје притиска, бола, топлоте и хладноће. Али независно од чула пипања налазе они још три засебна специална чула, и то: 1.) кинестезијско чуло (чији орган сачињавају мишићи, зглобови и жиле, и преко којега се добивају осећаји покрета); 2.) ценестезијско чуло (чије органе сачињавају желудац, црева, плућа итд, и преко којега се добивају осећаји глади, жеђи, умора итд.); и 3.) статичко чуло (чији орган сачињавају полукружни канали и отолити унутрашњег ува, и преко којега се добивају осећаји равнотеже). Други сматрају да за осећаје топлоте постоји нарочито чуло, и да то чуло топлоте не треба бркати са чулом пипања. Трећи сматрају кожу и мишиће као два чула код којих се разликују три групе осећаја: 1,) осећаји притиска или отпора; 2.) осећаји напора или тежине и 3.) осећаји топлоте и хладноће. Уво садржи два чула: чуло слуха и чуло ориентације. Чулом ориентације добијамо осећаје равнотеже. Четврти чуло пипања називају „кожно чуло", преко којега се добијају осећаји топлоте, хладноће и додира (или удара или притиска). Уз то још разликују осећаје: положаја, кретања, равнотеже и унутрашњих органа. Пети деле чула на стара и нова. Стара су: вид, слух, укус, мирис и пипање, а нова су: унутрашње чуло, мишићно чуло, температурно чуло и ориентационо чуло. Има и таквих психолога који укупно налазе седам врста осећаја: 1.) мирис, 2.) укус, 3.) звук, 4.) боју, 5.) температуру, 6.) пипање, 7.) задовољство и бол. Органске осећаје унутрашњег (ценестезијског) чула своде они на осећаје: топлоте, хладноће, пипања, задовољства и бола, док мишићне осећаје своде на осећаје пипања. Као што се види, ми се налазимо пред једном збрком контрадикторних погледа, у којој човеку није лако да се ориентише. Ми се налазимо пред једном гомилом осећаја који не припадају каквом простом чулу, које би имало свој нарочити специалан орган. Како онда да схватимо и класификујемо сву ту гомилу разноликих осећаја ? Ми налазимо да би се сви ови осећаји, и поред све разноврсности и многобројности њихове, ипак могли обухватити једним заједничким именом: све бисмо их могли назвати осећајима општег чула, или просто општим чулом. Можемо кратко рећи дакле да поред осећаја који се добијају преко ока, ува, носа и језика, постоје и многи други осећаји који се добијају преко коже, мишића, крви, слузокоже, плућа, желутца, зглавака, служних канала, аполипса у унутрашњем уву, итд. Те осећаје можемо назвати општим осећајима из више разлога. Пре свега, ткиво из којега се састоји опште чуло, представља основно ткиво из којега су се, у току дуге еволуције, диференцирала сва остала чула. И најпримитивнији организми имају једно примитивно опште чуло,