Просветни гласник

418

Просветни Гласник

изводјатсја. Нпр. слово, челов-ћкг. — Производнија, јаже от других словенских производјатсја. Такова сут- 1. притјажателна, ако значе својину: Павлов, Јонин; отечественаја, ако се граде по имену домовине, као Римљанин; 3. умалителнаја *, ако значе умањавање неке ствари, као телце; 4. уничижителнаја, ако значе понижавање неке ствари, нпр. детишче, женишче". Начертанија има два: „простое, когда реченије само собоју стојит ниже с другим каковим сопрјагаетсја. Нпр. храбрвга, слава, и сложеное, когда реченије с. другим каковим реченијем слагајетсја. Нпр. преславнБга, безславје". Руководство разликује четири рода: мушки, женски, средњи и општи. Родови се разликују по значењу и по завршетку основа. Општег су рода она имена која имају исти наставак, али значе мушки и женпол, као тои и тал чловћкт., тои и тал шАница, судија, свидетел, војевода, тат итд. Числа (броја) су два: јединственое и множественое. За двојину (двојственое число) каже се да се она упо гребљава само у црквеним књигама, али је други писци не употребљавају. Падежа има седам и (према старим језицима и по значењу) сваки има своје име: именителни, родителни, дателни, винителни, звателни, творителни и сказателни. И овде се падежи траже личном заменицом трећег непознатог лица. Промена имена врши се на четири начина или четири склоненија. По првом склоненију мењају се имена која се свршавају на а и а, а мушког су и женског рода; по другом имена мушког рода на б, а средњег на о, а, а и е; по трећем склоненију мењају се имена женског рода која се свршавају на &; и најзад, по четвртом именице мушког рода које се свршавају по &, ан, ен, т и Ш, и средњег рода на 1е. Научити тачно мењати именице по овој граматици, за ученике је била веома тешка ствар. Примера ради узећу само прву врсту. Као обрасци служе за мушки род !и>ил, за женски сваткша. По тим обрасцима именице треба да се мењају овако: Једнина Множина

1. сватмиа 1и>1ш св/лтмии 2. Б1 И _ -б б 3. — ћ и _ амг амђ 4. 8 К) Б1 И • 5. о е или и Б1 и 6. —ого его - ами лми 7. ћ б1ни, ћ аХЂ АМИ.

После тога долази читава серија речи — истина као „изјатије" које се, у неким падежима, слажу час са именицом мушког час са именицом женског рода у обрасцу. Тако, књига, рука, сноха, у 2. п. јед.