Просветни гласник

322

Просветни Гласник

будућности људи који су пролазили задовољни, срећни. Омладина у народној ношњи ишла је да чехословачком песмом поздрави прво вече Масарику у слободној отаџбини. Масарик заслужује потпуно да се упознамо с њиме, не само као с председником републике, него као са човеком, кулгурним, социалним и националним радником. Масарик, Словак, осетио је потребу народног јединства. Од почетка рада чехословачко уједињење улази у Масариков програм, он за њега агитује, из почетка у блиском кругу, а доцније у целом народу. Цео рад Масариков управљен на то да створи национално свестан, а социално добар и праведан живот, на основи истине. Као сваки филозоф, Масарик тражи истину, оптимиста је, али не воли романтичарско одушевљење; само постепен и сигуран рад, ма и најскромнији, доноси резултат. Не револуција, него еволуција и морална обнова појединца. У том погледу Масарик је сличан нашем Доситеју, са којим у опште има доста сличности, чак и у животним околностима. Наравно, постоји разлика у времену, образованости и ширини рада. Али обојица сиромашни, у детињству шегрти, сами себи пробијају пут, школују се живећи од приватног учитељовања, главни део свога васпитања стичу у Бечу и Лајпцигу, путују много по Западној Европи. Обојица говоре једноставно, свакоме приступачно. Обојица су искрени у своме национализму; признају народне мане и желе да свој народ и помоћу стране културе дигну на виши ниво. Масарик се не устеже са признањем да су Чеси у научном погледу много примили од Немаца; препоручује нарочито Енглезе, које је и Доситеј ценио. Обојица се занимају практичком филозофијом, проблемом живота; не губе се у трансцендентности, него су на земљи, међу нама. „Свакоме, ко год мисли, дужност је да размишља о животу", вели Масарик. Какав живот желе Масарик и Доситеј ? Живот радљивости, искрене вере, љубави према ближњем, материално обезбеђење целога народа, склад међу друштвеним сталежима; науку и уметност учинити приступачнима свима, спојити збиљу и радост живота. Обојица наглашавају важност поштеног породичног живота и васпитање деце. Није у питању ослобођење жена од мужа, или обратно, вели Масарик: обоје се морају ослободити од покварености и од животињства. Центар брака је љубав, а не страст. Постоји брак душа. Не смемо делити женско питање од мушкога, јер жена и мушкарац заједнички сачињавају друштвену јединицу породицу. Одрођивању породичном и неморалу доприноси алкохолизам. Масарик износи све физичке и моралне недостатке као трагове алкохола и на даљим генерацијама.