Просветни гласник

језик као културна вредност'

331

То исто можемо да потврдимо и историјским чињеницама. Само онај језик заслужује име националног књижевног језика, вели Фослер, 1 ) који у исти мах врши две улоге: практичну улогу, да њиме човек може да се споразуме, и историјску улогу, да он може да изрази карактеристичан облик и став свог духа. А мало даље 2 ) он каже да је сваки културан језик везан за један одређен и јединствен ток мисли и осећања. Он за то даје два примера. У Фиренцији постојала су, у времену кад је Данте био млад, четири разна књижевна језика један поред другог. Сви су они вршили своје улоге у различитим сферама: латински се употребљавао у званичној науци; француски у елегантно обојеном поучавању; провансалски у аристократски ниансираном љубавном песништву; италијански у демократском грађанском животу. Слично је нешто било и у Шпанији. До 15. столећа постојао је тамо поред кастилијанског и један галицијско-португалски књижевни језик. Али се он употребљавао само у једној извесној врсти љубавног песништва. АИопзо е1 5аћЈо писаоје своја дела у прози кастилијански, своје љубавне песме галицијски, а једну нарочиту дворску врсту љубавних песама провансалски. Није, међутим, потребно да идемо тако далеко. Довољно је само да бацимо ма и један површан поглед на данашње језике око нас, па да дођемо до констатације аналогих појава. Свима нам је познато да иа пр. француска лирика не поседује ону топлоту и интимност коју поседује лирика немачка или енглеска, а да, на супрот томе, на пр. немачка књижевност не поседује особину јасноће и одређености коју поседује књижевност француска, итд. Само што ми ту чињеницу махом објашњавамо тиме што је сводимо на разлику раса којима дотичне књижевности припадају. Таквим објашњењем пак стварно још нисмо објаснили ништа. И то из три разлога. Јер, пренашајући разлику с једног поља на друго, ми не само да је не објашњавамо, него је просто констатујемо по други пут. Питање, дакле, не решавамо, него га само одгађамо. Сем тога су, већ у принципу, сумњива сва она објашњења која психичке чињенице хоће да сведуна физичке. „Објашњење" се у овом случају састоји у тврдњи да је психа други облик физике. Ово гледиште носи у филозофији име метафизичког материализма. А теза метафизичког материализма представља, у најбољу руку, само једну хипотезу, и зато ни у ком случају не може да буде узета као основ једног доказа.

Уозб1ег: с. стр. 3.

2 ) II}.: стр. 30 с.