Просветни гласник

332

ћросветни ГласниК

Али чак да разлика наведених књижевности може да се сведе на разлику раса, ми у овом случају не само да не би ништа добили, него би, на против, наш проблем постао само још проблематичнији. Јер ни код француског, ни код немачког народа не може бити ни речи о некој чистоти расе. На против, и у једном и у другом случају имамо пред собом само један конгломерат разних „раса". Французи чак носе име по једном германском племену. Појам расе у психологији зато нема места. Он се ту може употребити само ако се под њим подразумева психичка структура једне групе људи, тј. ако се он узме у преносном, а не у стварном смислу свом. Из истог разлога појам расе у стварном, физичком, одн. физиолошком смислу представља у психологији само један по све невешт изговор. Психичке чињенице могуће је објаснити само психичким разлозима. С тога је вероватно,- -А а надам се да ће нам то бити у току расправе и потпуно јасно, — да се разлика у горе наведеним књижевностима даје само објаснити разликом језика на којима су те књижевности писане. Онај који пише немачки, пише друкчије од оног који пише француски, не само материално, него и духовно: они не употребљавају само различите речи, него и различит начин мишљења; у њима се огледају различите особине духа. Сви ови примери јасно потврђују нашу тезу о духовној различитости појединих језика, о везаности њиховој за одређене облике људске мисли. С тога смо одмах у почетку и рекли да разни језици већ као такви представљају различите културне вредности. II ЧОВЕК ЈЕ ТВОРАЦ ЈЕЗИКА На ово последње треба нарочито ударити гласом. Јер се доста дуго веровало да језик представља, не један културан, већ један природан процес. Лингвистика се прећутно третирала више као дело природних, а не друштвених наука. Стварно, међутим, оно што је природан процес у језику, то још није језик, то је тек подлога на којој он базира. Очевидно је да језик претпоставља физиолошку могућност да човек говори, претпоставља артикулацију гласова. Ми смо још одмах у почетку ове расправе изрично нагласили да је језик једна способност која је човеку дата, која му је урођена. Исто је тако очевидно пак да језик не може да се идентификује са природним гласовима. Језик се рађа тачно у оном шренутку када ти гласови постају носиоци извесног смисла, што ће рећи кад се они из чисто физиолошке сфере уздигну у једну супрафизиолошку, пси-