Просветни гласник

334

Просветни Гласник

Ми дакле не само да не противуречимо Хумболтовој тези, него се налазимо у потпуној сагласности с њоме. Ако међутим наилазимо чешће на мишљења да и животиња има језик, да се и она, слично људима, споразумева разним знацима, ми то можемо да примимо само ако, како већ споменусмо, реч „језик" схватимо у фигуративном, преносном, метафоричном смислу. Јер оно што код животиње називамо језиком само је један рефлекс, одн. једна чисто механичка асоциација представа, укратко, нешто што животиња потпуно пасивно трпи: прима и даје; нешто у чему она ни у колико не учествује активно и стваралачки; нешто, дакле, што се принципиелно разликују од оног што називамо језиком у пуном и стварном смислу те речи. О томе можемо најбоље да се уверимо помоћу самих људских гласова. Јер ни људски гласови нису увек људски, него су често „животињски"; и човек изражава често гласове који немају никакве везе са језиком као таквим. Мислим на оне гласове који се зову интерјекције, узвици. У једној финој анализи Розвадовски') разликује интерјекцију као рефлекс и интерјекцију као језични глас. 2 ) У првом случају, наиме, она изражава самоједно осећање; у другом, она се, поред тога, још односи и на објект који је изазвао то осећање. У првом случају, дакле, она је једноставна, у другом, она у себи садржи два елемента, као све остале речи, вели Розвадовски на супрот Вунту, као сви прави језични елементи. У првом случају је интерјекција дакле, ако могу тако да кажем, један чисто физиолошки, у другом онаје један психички израз ; у првом случају она је „неартикулисана", у другом она је „артикулисана"; у првом случају човек узвикује под спољним притиском, механички и пасивно, у другом он у тај узвик уноси извесан смисао, сарађује дакле активно на њему, увлачи га тиме у своју, људску сферу, „хуманизира га", стилизује га „по свом лику", превађа га на свој „језик"; у првом случају он не ствара свој израз, него се израз, тако рећи, ствара сам, док га у другом случају ствара човек; у првом случају, дакле, човек се не изражава као човек, изражава се, према томе, као животиња, а као човек се изражава само у другом случају. Или како Хумболт^) каже: артикулисан звук израз је мисленог бића, неартикулисан само осећајног. Да је језик једно људско дело, спада у најстарија сазнања људска: налазимо га још у Старом Завету: у Генези. Ма да некадањи народи у својим митовима и веровањима често покушавају да објасне различитост између језика, они махом не до-

!) Јап V. Ко2\^ас1ошзк1' : Ц/огШ1Лип^ ипЛ \№ог(&ес1еи(ип§. Не^еШег^, 1904, стр. 68.

2 ) Види и Роггегјпзкј: с. стр. 116.

3 ) НитђоМ!:: с. стр."188.