Просветни гласник

Језик као културна вредност

335

дирују питање о постанку језика као таквог. И то је, како вели Штајнтал 1 ), „најдубље што су могли да кажу. Они су тиме назначили да не могу ни да замисле свет и људе без језика. У толико је достојнија пажње јеврејска легенда која ово ћутање прекида на врло значајан начин", јер „она одаје најдубљу слутњу о бићу језика". У другој глави Генезе, на име, показује се да језик није божанског порекла, него да је он дело човеково. Бог је, по Библији, интервенисао само онда кад је хтео да казни људе, на тај начин што је наредио да се они више не разумеју, што је, дакле, већ постојећи језик претворио у различите језике 2 ). Ја истина немам намеру да се, за доказ своје тезе, позивам на овај пасус Библије, као што су то, кроз столећа, радили разни јеврејски и европски научари :Ј ). Хоћу само да укажем на то како су људи још од прастарих времена мислили о питању постанка језика. Ипак је било једно време, које не лежи далеко иза нас, када се сматрало да језик није људско дело. Он се схватио као дело природно. У њему се није видео један културан, него један натуралистички процес. Све то под утицајем Дарвина. Или боље рећи: под утицајем погрешно схваћеног Дарвина. Јер се Дарвиново учење односило на физиолошки свет, док језик, као што смо покушали да покажемо, није физиолошки продукт, него израз духа, обележје оног што називамо психом. Ово дарвинистичко гледиште у лингвистици је преброђено; можда се никад и није бог зна како дубоко укоренило, али се у толико више раширило у лигвистичкој популаризацији и вулгаризацији. Све до 19. столећа, на име, језик се није изучавао језика ради. Лингвистика је, како каже Бали, техника и уметност пре него што је постала науком. Човек се питао једино коју корист може да извуче од изучавања језика у погледу логичне формације своје мисли, у погледу тачности и чистоће стила, у погледу књижевне културе и, нарочито, у погледу разумевања класичних писаца. Око 1880 г. међутим открио се санскрит и родила се упоредна граматика. Нова се идеја тада намеће људима: да су језици род један с другим, да они не представљају круте шеме, већ да се без престанка мењају 4 ). Ово, бар на први поглед, потврђује и Дарвиново опште учење 0 еволуцији. Али утицај Дарвинов „прети да одведе лингвистику у исти мах на погрешан пут". Језик, на име, почиње да се посматра као засебан

') Н. 51:ет1ћа1: ОевсНкћГе Лег 5ргасћк15$еп$скај1 де1 с1еп Опесћеп ипЛ Кбтегп.

1 д.ео, ВегПп, 1890, стр. 11 сл.

2 ) 54ејп1ћа1: с. I., стр. 15 сл.

3 ) Рогхегтзкј: с. стр. 9.