Просветни гласник

336

Просветни Гласник

организам, што он очевидно није и не може да буде, пошто он „постоји само у мозгу онога који га говори", и пошто, зато, само „закони људског духа и закони друштва могу да објасне лингвистичке чињенице".') Другим речима: историја језика не постоји; постоји само историја човека. А историја језика постоји само у онолико у колико је она израз историје човекове. Схватајући, међутим, језик као засебан организам, дарвинистичко гледиште изгубило је из вида ову последњу чињеницу. Оно је изгубило из вида да је човек тај који ствара језик и, следствено томе, посматрала је језик као нешто што човек пасивно трпи. Али људи који нису били догматици нису се дали завести до краја. Тако Дарместетер, и ако изрично стоји на дарвинистичком гледишту, и ако је својој књизи дао наслов потпуно у дарвинистичком духу (Живот речи. Као да речи живе изван човека, као да оне имају, слично малим организмима, свој засебан живот!), каже изрично на једном месту-) да је начин изражавања једне епохе резултат традиције с једне стране и нових лошчних шенденција с друге. Он тиме отворено признаје човекову активност у стварању језика, признаје да човек адаптира језик својим потребама. То, у осталом, потврђују и саме лингвистичке чињенице. Зато и немамо потребе да се позивамо само на туђа мишљења, већ можемо да укажемо и на објективна факта. Ево једног или два примера. Француска у географском погледу, ако није више, она сигурно да није мање разноврсна од Немачке, и пружа, тако, исто онолико објективних разлога за развијање разних диелаката на штету једног општег, заједничког језика. Међутим, друштвени живот у Француској текао је сасвим друкчије но у Немачкој. Јединство вере (католичке), и нарочито политички централизам (све већа доминација Париза над осталом земљом), учинили су, не само да диалекти скоро нестану, него и да, практично узевши, ишчезне и провансалски језик, тзв. 1ап§ие сГос, који је у Средњем Веку још конкурисао француском, тзв. 1ап§ие сГоН. 3 ) Како се вршио цео тај процес унификације, пластичко износи Фослер 4 ) у својој књизи. Он показује да јединство француског језика није, као што то по некад може да се чита, последица конкретног политичког јединства. Истина да није било ниобратно: није ни јединство језика изазвало јединство политичко. Покретач и једног и другог

') Сћ. Ва11у: /.г 1ап^а^е е1 1а иг. Оепеуе-НеЉе1ћег§, 1919, стр, 11 сл.

2 ) Оагтез1:е1ег: с. I., стр. 21. — Курсив је мој.

3 ) XV. Меует-УЈћке: Н1$1опзсће ОгаттаИк аег /гапгд$1$сћеп Зргасће. Нејс1е1вег§, 1913, з1х. 3.

4 ) Уо551ег: Ргкг$ Ки11. I. 5р. $. бргасћепШ., стр. 28 сл., 35, 43. гл