Просветни гласник

22*

Језик као културна вредност

339

Треба да се само сетимо колико смо се, као деца, у школи борили са граматиком (која се тамо махом још увек, — јер то тако наставника стаје мање тоуда, — „предаје" логички, у место да се јадном ђаку чињенице објасне дескриптивно: психолошки и историјски), па да видимо колико је језик једна „неприродна", вештачка ствар. Разуме се да ја овом констатацијом нећу да се враћам некадањој рационалистичкој (али не и рационалној) теорији, по којој је језик постао на тај начин што су га људи, у међусобном споразуму, намерно измислили. Ова теорија садржи у себи већ једну психолошку немогућност. Јер, како каже Порзезињски,') да би човек могао да измисли нешто што дотле није постојало, он о том свом новом изуметку мора да има ма и само општу представу. Према томе једна примитивна заједница која не поседује језик, не може ни да решава о томе да га васпостави. Ова рефлексија међутим не може ни најмање да оспори чињеницу да је човек ипак свесно створио језик. Ствар је само у томе што га он није створио рефлективно свесно, него спонтано свесно. У питање, дакле, долази само облик свести, не и сама свест. Јер се, као што смо покушали да покажемо кад смо говорили о интерјекцијама, реч баш и разликује од простог рефлексног звука по томе што она садржи у себи један смисао, што је, дакле, израз свести, а не само физиолошка функција. Кад све то узмемо у обзир, онда ни једном вештачком интернационалном језику немамо шта да замеримо, пошто су и сви остали језици створени „вештачки". Разлика је само та што тзв. природни језици нису, или бар нису искључиво, створени рефлективно свесно. Али они то нису могли бити, зато што човек, кад је у почетку стварао језик, није имао још дату базу о којој би могао да рефлектује. Он је кроз дуги низ столећа, дакле постепено, морао да ствара оно што данас називамо језиком. Другим речима: он је чисто емпиријски морао да пронађе начин изражавања и споразумевања. А кад је тај посао завршен, кад су створени разни језици, ништа му не стоји више на путу да дотадањи чисто емпиријски метод замени рефлексијом и да, помоћу ње, створи један језик који би најбоље, или бар у вишем степену, одговарао његовим данашњим потребама. Ово замењивање чисте емпирије рефлексијом, ово све јаче допуњавање емпирије рефлексијом, сасвим је нормалан и општи културни процес. Све наше данашње културне творевине, почевши од науке и државе, па све до најмањих алата, стваране су с почетка чисто емпиријски, док доцније интервенише све више и више рефлексија.

') Роггегшбкп с. /., стр. 193.