Просветни гласник

340

Просветни Рласник

На тај начин човек, на име, добија све више у времену: захваљујући акумулисаном искуству, тј. поукама које је човек извукао из емпирије, он је у стању да влада свим појавама које падају у круг дотичне емпирије, и добија тако времена и могућности за искуства у другим областима. Ако, дакле, човек ради задовољења својих потреба узима у помоћ рефлексију, он то ради по оном закону који се у природним наукама зове закон минималне акције, и по коме нпр. муња не иде у вертикалној, него у јако кривудавој линији на земљу, тражећи свој пут тамо где наилази на најмањи отпор. Није могуће увидети зашто само језик да чини изузетак од овог општег закона коме подлежу и човек и природа. Није могуће увидети зашто човек само у стварању језика да се одрече рефлексије, тј. оног пута „где наилази најмањи отпор", зашто, само кад је у питању језик, да довека буде осуђен на чисту емпирију. Једном речи: није могуће увидети зашто да се не призна легалност једном вештачком интернационалном језику. Ако су, већ у принципу, многи лингвисти противници једног таквог језика, то може само тако да се објасни да су стали на пола пута, да нису ишли до краја, да не виде да ни тзв. природни језици нису природни, да чак нису стварани ни само спонтано, него добрим делом и рефлективно. Колико, то нарочито илуструје немачки језик. Нико том језику не може да оспори „природност". Истина је да се он у свом унифицираном облику, као што малочас споменусмо, нигде не говори. Али зато тај унифицирани облик ипак посгоји. То би могли да споримо само ако бисмо у опште хтели да оспоримо егзистенцију немачког језика, ако бисмо хтели да тврдимо да постоје само немачки диалекти. Само, у овом случају не бисмо смели да употребимо ни реч „немачки", јер су диалекти које тако називамо међусобно често исто толико различити колико и два различитајезика. Када би се неким случајем, вели Бехагел'), састао вестфалски сељак са чобанином из тиролских брда, они се не би разумели боље но што би то радили Француз и Кинез. Егзистенција једног унифицираног немачког језика неоспорива је, јер на њему пишу и на основу њега се споразумевају 80 милиОна људи. А тај унифицирани облик води своје порекло од једног човека: од Лутера. Данашњи ново-високо-немачки језик, коме је Лутер ударио темељ, не представља, како Делбрик 2 ) каже, директан наставак старо-високо-

Ј ) Већа§е1: с. I., стр. 59.

2 ) В. ОеШгиск: Огипс11а§еп Аег пеићосћ(1еи,1$сћеп 5аи1ећге. ВегПп—1^е1р21§, 1920, стр. 3.