Просветни гласник

Језик као културна вредност

341

немачког и средње-високо-немачког. У старо-високо-немачко време није постојао заједнички језик. Сваки је писао својим диалектом. А „да ли је и у колико је у Средњем Веку постојао један дворско-песнички језик који би у извесном степену могао да се означи као заједнички, питање је које овде не треба да расправљамо, пошто је неоспорно да се наш ново-високо-немачки језик није надовезао на њега. Ново-високонемачки заједнички језик има, на против, за основ један диалект који у старо-немачком и средње-високо-немачком није играо никакву улогу, на име тириншки... Тирингшки диалект био је земљиште на коме је израстао тзв. језик Лутеров." Лутер је дакле за подлогу свог језика, истина, узео један „природан" диалект. Он тај диалект међутим није оставио нетакнут, него га је свесно и намерно, дакле уз помоћ рефлексије, преиначио. На исти начин стварају се и тзв. вештачки језици. Јер ни један од њих није измишљен потпуно изнова, тј. чисто самовољно и арбитрарно, сви се они служе (те још како!) искуством „природних" језика. Једино ново што они доносе састоји се уњиховој тенденцији да упросте и уједине граматику и синтаксу појединих језика, да, другим речима, елиминишу колико је могуће више локалне елементе, замењујући их логичним, и чинећи тако да језик у том свом новом облику буде приступачан већем броју људи. То је тачно била и Лутерова психологија. И не само Лутерова. Јер је још и пре њега постојала у Немачкој „логизирајућа" тенденција да се језик помоћу рефлексије изједначи. Заслуга Лутерова своди се на крају крајева на то што је он ту тенденцију умео најефикасније да искористи. Та тенденција је, дакле, била вештачка у том смислу што је била логичка и што је, као таква, ишла путем диаметрално супротним оном коме је нагињала друга једна тенденција, а коју човек мора да назове природном. У 15. и 16. столећу, на име, постојала су у Немачкој два супротна језична покрета. С једне стране развијали су се диалекти и даље у свом правцу, тј. стварала се између њих све већа разлика. С друге стране се покушавало да се, на супрот томе, или боље, баш због тога, створи један заједнички, не диалектички језик 3 ). Ово последње из административних разлога. Кад су царске канцеларије, на име, престале да употребљавају латински језик, чиновници су почели да се служе сваки својим диалектом. Администрација је тиме била, не само отежана, него скоро и онемогућена. Јасно је да се из тог разлога морало тежити васпостављању извесних правила која ће да важе за све. Тако су се постепено ство-

3 ) Непгј [ЈсМепћегдег: ШзШге Ае 1а 1агц>ие аИетапАе. Рапз, 1895, стр. 83 сл.