Просветни гласник

Свети Сава и Доситеј Обрадовић

347

жаве и уређивале по црквеном обрасцу. И све те културне тековине црква је великодушно стављала на расположење свима и свакоме, не водећи рачуна коме сталежу ко припада. Отварала је школе да у њима учи омладину; отварала је предикаонице да са њих пружа утеху несрећнима који цвиле и пате на земљи, или да шаље благе укоре и опомене силницима овога света. Са својих предикаоница црква је тешила и лечила болесне душе својих верних; у својим болницама она је исцељивала болесна тела својих приврженика. Своја огромна имања духовници су најцелисходније обрађивали и народ су упућивали рационалном земљораду. Црквена имања била су најбољи расадници и најлепше угледне економије. У Средњем Веку, црква је била проповедник мира, реда и рада. Она је тада била најбоља потпора организаторима држава, јер је неограничено владала над душама. Средњевековни владар тек је онда могао бити сигуран на престолу ако је имао благослов и благонаклону помоћ цркве. До Св. Саве, црквена организација у држави његова оца и брата није била српска: Грци су управљали српском црквом. Политички слободна, држава Немањина духовно је и даље потпадала под византијску власт. Да би, међутим, црква била искрена учитељица и крепка заштитница народу и држави, она треба да је народна. Св. Сава 1219 г. успео је да створи независну српску цркву и да је уреди као народну верску организацију. У тој намери он, први српски архиепископ, заснива неколико српских епископија, уређује цркве и манастире, снабдева их светим књигама и стварима, отвара школе крај њих. Пугујући по свима нашим крајевима свесрдно надгледа извршење свога дела; утиче да се опале или порушене цркве или манастири понова обнове, да се нове подижу. Тако је у неманићску државну организацију чврсто и тесно уткана снажна Савина верска организација. То је разлог што је, од првог тренутка свога постанка, па све до данас, црква Св. Саве постала саставни део народнога духа. Црква Св. Саве је првенствено национална, народна, српска црква. Она ће мање радити на томе да од Србина створи верског човека, као што то чини католичка црква; њој ће главни циљ бити да од Србина створи родољуба, човека преданог и пожртвовног за своју народност. То је врло добро био увидео и лукави Византинац, охридски архиепископ, учени Димитрије Хоматијан, под чију је духовну власт немањићска држава потпадала раније, зато се љути на Саву и прети му. Хоматијану се не допада што је Сава, некада смирени и кротки испосник светогорски, сада постао државник и дипломата, што се одметнуо од црквених канона, па из државе отерао грчке владике и свештенике. Хоматијан не признаје новостворену самосталну архиепископију српску и прети Сави црквеним проклетством. Сава се међутим није обзирао на те претње и доследно